Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 24.11.2020.
Fudbal u Srbiji zamire kao i sve drugo što jeste i nije igra. No, koga je briga u šta se pretvara srpski nogomet, mešetarsko minsko polje, kvantaška pijaca na kojoj mračni tipovi iz podzemlja i političke familije prodaju belo igračko roblje?
U ovom vremenu smrti ostali smo osakaćeni i za tu vrstu preimućstva duha. Propali smo i nigde nas nema. Nekada su se ovde rađali znalci, sve je izgledalo lako kad oni igraju. Lopta je neukrotiva stvar, retki su majstori koji umeju sa njom sve što žele i znaju njenu narav.
U selu Pasja Poljana kod Niša, rodio se najveći u istoriji ove igre kod nas, Dragan Stojković, sa nadimkom Piksi. Ili Pikse, kako su ga zvali navijači Radničkog. Voleo je crtane filmove sa miševima i odatle taj neotklonjivi nadimak.
Tu negde bio je Dragan Džajić sa Uba, ali on se čudnim putevima svog posrtanja, ličnom voljom našao na spisku odanosti nekadašnjem kandidatu za huligana. Ne možeš da budeš veliki ako si podanik nekome ko je niko i ništa.
Superstar Mančester junajteda zauvek je Užičanin Nemanja Vidić. Strašni štoper, tri puta najbolji igrač Premijer lige. Kapiten Ferdinandu, Skolsu, Gigsu, Ronaldu, Runiju, Berbatovu, Nevilu… Zvezda nad zvezdama. Ser Ferguson će reći da nikada nije imao takvog igrača. Pa i nije. Posle njegovog odlaska, Mančester više ne osvaja ništa.
To je naravno, istorija igre. Nemanja je ćutljiv momak, onaj koji nikada ne govori o sebi. Nije govorio ni o drugima. Nije se izjašnjavao o podaništvu svog kuma Nenada Lalatovića, koji je pre nekoliko godina izgovorio odu Vladaocu natčoveku, i postao selektor mlade reprezentacije. Izrazito neuspešan, naravno. Kum je kum, pusti ga da se zaljubljuje u budalu ako mu je od vajde. Ima vremena, jednoga dana može da dođe sebi.
Pre desetak dana Vidić je javno i žustro izneo svoj stav o stanju u srpskom fudbalu. Govorio je o katastrofi do koje su doveli ljudi neznalice, servilni podanici i kriminalci, ambiciozni dunsteri i nakupci: „Ovaj sistem je destruktivan i kratkoročan. Troši fudbalske radnike, pravi fudbalere i trenere za kratku upotrebu, postavlja ljude na funkcije sa nečasnim namerama. Ceo sistem radi u interesu menadžera, dozvoljava ljudima sa sumnjivim biografijama da zarađuju ogroman novac…“
Vidić je izbegao da se bavi politikom, ali je očito da njegove strele idu prema samom vrhu. Slomu ove igre svim svojim impresivnim neznanjem pomogao je i Vladalac. Mešao se u smene i izbore selektora, postavljao predsednike FSS. Davao savete Krstajiću kako da igra protiv Švajcarske na svetskom prvenstvu: „Pozvao sam Mladena i dao mu neke instrukcije u vezi sa zadnjim veznim i napadima preko bokova…“
„Tražio sam od Terzića broj tog malog Vukanovića, pozvao ga i rekao mu: ‚Sine, daj gol!“ I sinak ga je dao!
Isti čovek će uvek iznova pokazivati opskurno sveznanje, otkrivši, na primer, da su ljudi stradali na vojnom poligonu „jer na maljutki nisu bile dobro povezane žice“. Da je patrijarh „morao da bude okrenut na leđa da bi bio intubiran“.
Nisam našao podatak da se ćutljivi Era uprljao bilo kojim znakom podaništva. Toga nema, njegova biografija je čista.
Nije ništa lično zamerio drugu iz reprezentacije Marku Panteliću, koji je kao i Nikola Lazetić u fudbalskom savezu, ali i „uz svog predsednika Vučića“.
Zameraju Vidiću da je u ovakvoj situaciji Fudbalskom savezu Srbije udario „nož u leđa“.
Ne bih rekao. Čovek je uvek išao licem u lice, ma kakvo ono bilo. U ovom društvu Nemanja Vidić je neuporedivo ugledniji od predsednika SNS-a. Njegova pobuna je opasna po rasklaćeno pouzdanje opskurne sveznalice. Srpski fudbal u svojoj glavi sada jeste deo mafijaške hidre, izvor bogaćenja porodica na vrhu, mesto za ludačke ideje o nacionalnim stadionima i nemilosrdnu preprodaju žive ljudske supstance.
Štoper se vratio u punom sjaju, pouzdan, tvrdoglav, nepotkupljiv, nepokoran. Stub odbrane od samrtne agonije igre i kreatura koje su je dovele do propasti.
Vučić je crni gavran Srbije, rob i gospodar političke nekrofilije, simbol nadolazećeg sunovrata. Stvor kome jedino sahrane i parastosi ostavljaju iluziju da je živ, i da ima čime da vlada. Pustio je Srbiju da lagano umire pošto je pre toga umrlo sve što je protiv smrti.
Istinski fudbal možda ustaje protiv vrhovnog dunstera. Ne bi bilo prvi put. Milošević je počeo istinski da pada uz navijački poklič: Slobodane, spasi Srbiju i ubij se! Vučić na sve načine održava i plaća svoje odrede koji silom sprečavaju slične poruke njemu.
Kad se ovde ponovo vrati igra sa novim velikim majstorima, uz časne sudije i stručne ljude, bez huliganskih batinaša i stranačke navijačke paravojske, to će značiti da zlo više ne živi.
