Umetnost je ovde na margini društva. Takvom orijentacijom mladi ljudi su prepušteni jeftinoći, poremećenim vrednostima ili su osuđeni na iseljavanje iz zemlje, na bežaniju odavde. Pa, nekada su najbolje proterivali u Sibir. To je u ovakvim režimima prirodno
Mi smo neki mrziteljski narod. Bratoubilački. Partizanski i četnički. Ruski i američki. Zvezdaški i partizanovski. Crveni, crni, žuti... Rekli bi mnogi - ma niste vi ni za šta. Ali ima tih nekih oaza gde je među nama sukobljenima proglašeno primirje. Te oaze izazivaju osmeh, toplinu i rasterećenost. Onu koja podseća na sreću, dom, Jugoslaviju, Srbiju, Sarajevo ili šta god kome treba. I premda smo mrzitelji po nekom idiotskom kodu, nju izuzimamo. Vole ljudi Jelisavetu Seku Sablić, i deca i navijači i intelektualci i oni tamo i ovde, i prognani, i poznati i političari i pacifisti i ratnici i kukavice….
O svima nama, o tome ko i zašto je dobre ljude gurnuo u mrak i anonimnost, o vremenu zla, udvorištva, laži i prevara i na sve to, o vremenu korone, Seka Sablić govori za NIN.
Šta je potrebno za promene i kako stvoriti društvo po meri modernog, civilizovanog čoveka, kao, kao… u… Švedskoj, na primer?
Gde vi odoste! Nema od toga ništa, nije to ta hemija i odavno su nas svi otpisali, tako da smo ostali na milost i nemilost nama samima.
Kada kažu da mafija vlada državom, mislite - preteruju?
Mafija je ovde legalizovana! Pa, to se zna! Pa to je opšteprihvaćeno, šta tu ima da se čudimo više. To je toliko jasno po svemu što se desilo sa oružjem iz Krušika ili oko droge iz Jovanjice. Pa ovo je država da umreš od smeha. Oni jure nekog narkomana pa ga hapse za gram droge, a ovi ovde muljaju tone i tone droge i nikom ništa. Ne znam da li je moguće da se tako nešto strašno desi u nekoj državi, osim u Južnoj Americi. I ne znam kako je uopšte moguće da se sve to ovde reši. Ali desiće se u nekom momentu. Ja lično računam na radnike, i omladinu, eventualno.
Rekli ste da vas u Srbiji ubija nemoć i da mislite da nećete videti stabilnu i mirnu Srbiju bez podele naroda, društvo bez straha od rata, budućnosti i egzistencije. Zašto smo tako nemoćni?
Dugo traje ta agresija laži. A narod je još od devedesetih godina privikavan da živi u strahu, anesteziran i nemoćan, socijalizovan na pogrešno postavljenim vrednostima, na kojim se razvio poseban mentalitet. Narod nikada nije pratio svoj interes već je uvek verovao u parole – patriotizam. Uvek željan da ga svi vole i obožavaju, a ljut i bespomoćan ako nije tako.
Autor: TANJA NIKOLIĆ ĐAKOVIĆ
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 12.11.2020.
