Srđan Milošević, tekst za Peščanik.net, 11.11.2020.
Ana Brnabić – ime i prezime političkog besmisla i besmislenosti politike u Srbiji. Posle nekoliko godina provedenih u središtu politike nije stekla ni minimum političke kulture, ali jeste beskonačnu količinu arogantnosti i ničim neopravdanog samopouzdanja. To su, uostalom, kompatibilne pojave. O njenom političkom profilu već je sve rečeno i jednostavnost te strukture odavno ne zavređuje posvećivanje pažnje bilo čemu što Brnabić izgovori ili uradi. Sa druge strane, reč je o osobi koja se nalazi na čelu (takozvane) vlade i nemoguće je sasvim ignorisati njenu patetičnu pojavu. U svojoj najnovijoj manifestaciji ta se pojava izrazila sledećom tvrdnjom: „Srbija je daleko od podeljenog društva, ona je sve osim podeljenog društva“.
Razume se, sasvim suprotno od njenih tvrdnji, Srbija jeste podeljeno društvo. Ono je, najpre, podeljeno po socijalnim, klasnim linijama. Ta je podela najvažnija, ali je i u Srbiji, kao i u globalnim okvirima, amortizovana raznim ideološko-identitetskim nanosima: društveno biće (još uvek) ne uspeva da pronađe način da odlučujuće artikuliše svest pojedinca. Osim toga, tu su, u međuvremenu, i brojne druge podele (izvedene iz prethodne ili „proizvedene“ kako bi se prethodna zamaglila) po raznim linijama interesa, opredeljenja, vrednosti. Savremeno liberalno-kapitalističko društvo je duboko podeljeno i ono ne može biti drugačije. Jedino pitanje je na koji način se njegove brojne unutrašnje podele artikulišu, kako se konflikti razrešavaju, kako se u tom brojnim linijama podeljenom društvu postižu kompromisi i u vezi sa kojim pitanjima se podele (dakako veštački) „stavljaju na stranu“. Samo nedemokratska kultura negira podele u uslovima kada su one neminovnost, a one su neminovne u svakom društvom u kojem postoji fundamentalni sukob različitih interesa.
Pretpostavimo da je Brnabić mislila na političke podele, pošto je kao argument odsustva podeljenosti navela izbore, na kojima konstantno pobeđuje Vučić sa svojom družinom. Na stranu sada notorna činjenica da na izbore izlazi samo deo birača. Daleko veći problem je implikacija takozvane predsednice takozvane vlade da podršku režimu daje „tiha“ većina koja „radi i trudi se da nešto stvori“ dok je protivnik vlasti zapravo „ogromna, izuzetno glasna, moćna i bogata manjina sa velikim brojem medija, koja diže toliku buku da deluje da je zemlja podeljena“. Pitanje koje se logično nameće je da li je postojanje manjine uopšte dopustivo, kada je ta manjina onakva kakvu je Brnabić opisala? Iz njene perspektive – očigledno nije. Kada bi samo ta i takva „ogromna manjina“ nestala! Bez te manjine koja larma i stvara iluziju podeljenosti, sledeći logiku Ane Brnabić, Srbija bi bila idealna država, sasvim po njenoj (izvitoperenoj) meri, bez obmane o podeljenosti koju generiše opisana manjina.
U datom kontekstu, to što Brnabić zastupa nije ništa drugo do fašistički obrazac. Iako je reč o osobi koja je „blaženi neznalac ničega“, subjekt autentičnog nerazumevanja demokratskih principa i uopšte idealno slobodna od prisustva bilo čega što bi predstavljalo političnost u javnoj delatnosti, ono što njenim rečima daje težinu jeste okolnost da je, baš takva kakva jeste, Brnabić najjasniji simptom patologije političkog života u Srbija. Politička tabula rasa, neko ko u svom političkom sazrevanju kreće „od nule“, stasava u Srbiji upravo na način na koji se razvijala javna ličnost takozvane predsednice takozvane vlade: ka antipolitičnom, antidemokratskom, antipluralističkom i antipravnom svetonazoru. Svako treba da bude zadovoljan svojim položajem, konflikta nema niti ga sme biti, tiho „radi i stvaraj“ za feudalno bezobzirnu vladajuću (političku) klasu, a svaki izraz nezadovoljstva je „buka“ koja narušava harmoniju njene neograničene ohlokratije. Zaista ne prestajem da se pitam: šta oni misle, čemu sve ovo vodi?
