Piše: Danica Popović, kolumna za ''NIN''
Čemu ministarska i direktorska mesta, bez skupih automobila, brendirane odeće, nakita, glamura? A i ko bi im poverovao da ih vidi sa burekom u ruci, na železničkoj stanici koje više nema
Odmah da objasnim fotografiju: Eloa Johanson, doskorašnja švedska ministarka rada, čeka noćni voz za povratak kući sa posla. Večera sendvič kupljen na peronu i ljubazno se smeši fotografu (i svojim biračima). Dalje o njoj neće biti reči, ali dobro će ova slika doći ako vam u toku čitanja pozli, ili vam padnu na pamet nekakva, daleko bilo, poređenja.
U isto vreme, u Srbiji, sa vrha vlasti stiže poruka da se pojedina preduzeća ponašaju kao „banije i carevine“ - a ministarka Zorana Mihajlović najavljuje da će predložiti „neke izmene“ u njima.
Dobro je što ministarka o tim izmenama nije rekla ništa, osim da Srbijagas i Elektroprivreda „trebaju da konsoliduju poslovanje u narednih šest meseci“. I sad, kome baš smeta njena pravopisna omaška, da „preduzeća nešto trebaju da urade“, taj neka ne gnjavi, i neka prizna da je to najmanja od svih grešaka iz ministarkinog obraćanja javnosti.
Kada su to Srbijagas i Elektroprivreda postali „banije i carevine“? Zar to ne beše baš u vladi Vojislava Koštunice, kada je ministarka Mihajlović bila savetnica potpredsednika vlade, i kada je ukinuta praksa da se za direktore državnih preduzeća raspisuje konkurs, pa da vlast može u miru da imenuje svoje poslušnike na bilo koje važno mesto u privredi!
Šesnaest godina kasnije, ministarka Mihajlović sedi u daleko naprednijoj vlasti - a konkursa za direktore državnih preduzeća i dalje nema! Još je gore, u stvari: sada je dve trećine direktora u „v. d. stanju“ i skoro svima je istekao mandat (koji traje najduže godinu dana). Niti su ti ljudi više direktori, niti ugovori koje potpisuju imaju pravnu snagu, ali, koga to zanima, osim Nemanje Nenadića iz organizacije Transparentnost Srbija?
Odjednom, ministarka Mihajlović remeti taj mir i ljutito za Politiku izjavljuje: „Pogubno je kad na čelu državnog preduzeća imate direktora koji je ucenjen ili kupljen direktorskim pozicijama i apanažama koje se mere hiljadama evra, kao što je slučaj sa direktorom Transportgasa, koji štiti privatne interese direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića, umesto da radi u interesu države i građana.“
Iz rečnika kojim se ministarka koristila – kupljene pozicije, apanaže, privatni interesi – logično bi bilo da se uradi sledeće: najpre, da se uvedu konkursi za direktore državnih preduzeća i da se pozove Zagorka Dolovac da povede istragu protiv imenovanih direktora (šalim se).
Ili će ministarka, umesto rušenja „banovina i carevina“, promeniti samo ta dva direktora – ako se ona bude o tome pitala.
Tu dolazimo na ključnu stvar u ovoj priči. Za razliku od svih ostalih funkcionera u Vučićevoj jednoumnoj vlasti, ministarka Mihajlović pokazuje znake racionalnog rasuđivanja. Ona se ne libi da se nasmeje premijerki dok u govoru hvali sopstvenu bivšu firmu, niti okleva da za Bi-Bi-Si, na pitanje: „Sa mesta potpredsednice može se napredovati samo na mesto premijerke?“, marta 2019. godine izjavi: „Pa naravno da bih volela da napredujem - svako bi slagao kad bi rekao da ne zna odgovor. Naravno da želim.“
Bilo bi divno kada bi uz tu želju išla još koja najava reforme. Osim vraćanja javnih konkursa, možda bi bilo odlično da od ministarke čujemo kako švedska vlada nema nijedan službeni automobil – a Srbija ih ima preko šest hiljada!
Ali, preterujem. Čemu ministarska i direktorska mesta, bez skupih automobila, brendirane odeće, nakita, glamura? Ko bi ministrima poverovao da rade u javnom interesu, kad bi ih novinar ovekovečio sa burekom u ruci, na železničkoj stanici koje više nema?
