Nadežda Milenković, tekst za Peščanik.net, 23.11.2020.
Osim što smo saznali da stare i mlade uzdanice televizija sa nacionalnom frekvencijom ne vladaju ni osnovnim terminima (njegova svetlost, nad odronom, protojevrej) a tek ne onim ređe korišćenim (upokojena liturgija) najvažnija vest nije bila da je umro patrijarh već šta u tom povodu misli, oseća, radi i govori predsednik države.
Dobro, uobičajeno je na svim sahranama da ljudi više pričaju o sebi nego o onome koga sahranjuju (gde su bili kad su čuli, ko im je javio, šta su mislili i sanjali pre toga, a sve iz podsvesne potrebe da odagnaju strah od sopstvene smrtnosti) ali ljudi nisu državni funkcioneri niti mediji prenose ono što ljudi u pratnji pričaju.
Ali kad je neko predsednik države – em što podatni mediji prenose baš svašta što on priča, em nije državnički koristiti svaku pa i pogrebnu priliku za priču o sebi.
I, šta smo to saznali koje posredno iz medija koje iz usta predsednika Srbije?
Prvo, da je obišao patrijarha na samrtnom odru (odru, ne odronu!). Iz nekog razloga ta informacija nije ilustrovana fotografijom predsednika države u skafanderu (pa nije se valjda naginjao nad kovid pacijentom gologlav kakav ide po snegu i kiši?). Nije fotografijom propraćena ni informacija da nikad nije viđen tužniji nego kada je napuštao bolnicu, tako da nam ostaje samo da nagađamo kako su mediji izmerili količinu tuge i šta će im biti merna jedinica u nekim, daleko bilo, budućim eventualno tužnijim situacijama (tužan dva patrijarha, tri patrijarha?).
A kad dokaze za svoje tvrdnje ne daju mediji koji su tehnički opremljeniji za pravljenje tonskih i video zapisa, kako onda to tek očekivati od, po sopstvenim tvrdnjama, tehnički polupismenog predsednika države. Stoga nam i ovaj put, baš kao i nedavno sa vladikom Amfilohijem, ostaje samo neproverljiva informacija o razgovorima koje je predsednik države vodio sa jednim i sa drugim neposredno pre nego što su umrli. Vladika mu je ispovedio da ga mnogo bolje razume i maltene povukao ono što je ranije pričao o njemu (da je neznalica i izdajnik) a patrijarh mu je, budući da nije morao da mu daje oprost pošto mu je još za života dao najviše crkveno odlikovanje, ostavio u amanet da „oko Srpske i Kosova sve bude u redu“.
Ali, ne treba predsedniku Srbije zameriti ako štogod nije bilo po propisu – pa sam nam se još pre sedam godina, na stranačkoj proslavi poverio da ne ume da organizuje sahrane i da je mnogo bolji kad pravi rođendane. Doduše, to je možda bila samo replika tadašnjem predsedniku Srbije, u narodu poznatom kao Toma grobar. Jer sada deluje kao da je baš vešt u sahranama.
