Bezobzirno uvođenje diktature jedne partije u svim sferama društvenog života je pogubno za svaku zemlju. Još gore od toga je to praistorijsko idolopoklonstvo jednoj osobi. Nažalost, smatram i da je opozicija, koja po mom mišljenju nikada nije bila slabija, uveliko doprinela ovakvom stanju
Veliki uspeh koji u svetu postigne umetnik sa ovih prostora, retko nalazi mesta u medijima i javnosti. Tako je neopaženo prošla vest da je Srboljub Dinić, naš odavno proslavljeni dirigent sa dužim stažom rada u inostranstvu, a poslednjih godina u Nemačkoj, nedavno postavljen za generalnog muzičkog direktora u kući koju vodi, koja već u svom nazivu na originalnom nemačkom (Generalmusikdirektor) nosi jednu specifičnost.
„Ta funkcija je najviša funkcija koju jedan dirigent može imati u Nemačkoj, ali i u svetu“, pojašnjava nam Srboljub Dinić na početku razgovora za NIN. „Dijapazon mojih obaveza je tako vrlo širok. Pored umetničkog dela posla, a to podrazumeva nastupe, planiranje sezone kako simfonijske tako i operske, prisustvovanje audicijama orkestra, solista i hora, planiranje stalnog ansambla, postoji i „politički“ deo a to je pre svega odnos sa medijima i političkim strukturama... Obaveza je ogromna, ali je isto tolika čast i zadovoljstvo za mene da kao prvi Srbin u istoriji budem na tom položaju. To mi daje i odrešene ruke da budem kreativan i razvijam orkestar i teatar u pravcu koji sam zamislio.
Kako iz te perspektive posmatrate ono što ste dešava u zemlji iz koje ste potekli? Kad god pomislimo da nam se gori scenario ne može dogoditi, posrnemo dublje...
S interesovanjem pratim šta se dešava u našoj zemlji, pre svega zato što i dalje obožavam svoju zemlju i strašno sam ponosan što potičem iz Srbije. Drugi motiv je taj da cela moja familija i mnogi moji prijatelji još tamo žive. I potpuno sam konsterniran stvarima koje se kod nas dešavaju. Bezobzirno uvođenje diktature jedne partije u svim sferama društvenog života je pogubno za svaku zemlju. Još gore od toga je to praistorijsko idolopoklonstvo jednoj osobi. Nažalost, smatram i da je opozicija, koja po mom skromnom mišljenju nikada nije bila slabija, uveliko doprinela ovakvom stanju. Mito, korupcija, afere, kriminal na državnom nivou, nepotizam, postavljanje na važne funkcije ljudi koji su preko noći stekli neke sumnjive diplome na nekim još sumnjivijim školama, stranačko zapošljavanje, degutantni tabloidi i mediji kao sluge vlasti, nemilosrdno obračunavanje sa svima koji ne misle isto kao predsednik Srbije i njegovi čauši samo su neki od elemenata svakodnevnog života tamo.
Bavite se klasikom koja je gotovo prognana sa televizijskih kanala, smatra se elitističkom, namenjenom uskim krugovima, kojih ima sve manje i manje. Da li je to samo jedan od primera kojim gledamo u oči sunovratu jednog društva?
Nije nikakvo čudo što klasična muzika dobija sve manji prostor na televiziji ili je više uopšte i nema. Ne smatram da je ona elitistička, ali smatram da se veza sa klasičnom muzikom neguje još od detinjstva, preko obrazovnih institucija, putem koncerata za decu i sličnih manifestacija. A kako je to uopšte moguće?! Koliko uopšte orkestara klasične muzike i takvih festivala ima kod nas? Svi orkestri van Beograda se bore za opstanak, neki od njih koji su stari i do sto godina, kao na primer Subotički simfonijski orkestar, pred gašenjem su. A kako i da negujete tu vrstu umetnosti ako od osamdesetih naovamo vlada šund? Pogledajte šta se prezentuje narodu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Svedoci smo nakaznih rijaliti programa iz „kuhinje“ Mitrovićeve televizije, kao i nekih drugih, naprosto se utrkuju ko će biti prostiji i odvratniji. Ko je uzor mladim ljudima sada? „Silikonske“ pevačice, kriminalci, ljudi bez obrazovanja, stila i imalo kulture. Imamo toliko sjajnih umetnika – Nemanja Radulović, Stefan Milenković, Roman Simović, Milijana Nikolić, Željko Lučić i još mnogo, mnogo sjajnih mlađih umetnika koje javnost skoro i ne poznaje. I umesto da kao zemlja budemo ponosni na njih, oni se „guraju pod tepih“.
I šta onda treba uraditi da se poveća medijska pa samim tim i kulturološka pismenost našeg društva?
Hitno mora da se promeni odnos prema kulturi. Potrebno je da se donese zakon o tome da televizijske stanice sa nacionalnom frekvencijom moraju jedan određeni broj sati na dnevnom nivou da emituju emisije iz kulture. Nekad je, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, postojao porez na šund. Trebalo bi rijaliti programe oporezovati, ko želi da gleda takvo ruglo treba za to da plati. Potrebno je da ljudi shvate da je sve to samo sistematsko zaslepljivanje i zaglupljivanje naroda da bi se njime lakše vladalo. Imamo izvanredna arheološka nalazišta, prelepe muzeje, znamenite ljude iz prošlosti, vrhunske umetnike iz svih oblasti. Ministar kulture, ko god to bio, morao bi mnogo više da radi na povećanju važnosti opšte kulture i umetnosti u našoj zemlji. Izgovor da političari imaju preča posla je nedopustiv. Nedostatak novca takođe nije izgovor, kao ni čuvena rečenica „ne mogu, ruke su mi vezane“.
Autor: Dragan Jovićević
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 22.10.2020.
