Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 26.10.2020.
Jeste li videli ta divna stvorenja? Konačno su ostala sama sa sobom u svojoj sabornoj utopiji. Opija ih saznanje da je sve što mrze ostalo izvan ulaza koji čuvaju Rosandićevi konji, i da svoje infektivne misaone izlučevine mogu da podele međusobno, uživajući u govorima opasno izopačenih budala.
Ponovo radi narodna skupština zarobljena od istih koji su je već držali pod sobom. U velikoj sali sede jednoumnici, esencija naprednjačke sekte koja se domogla svih mesta, i 3/4 građanstva ostavila bez svojih delegata.
Svoj nestvarni govor drži Dragan Marković Palma. Jeo je sa Dačićem giros u Paraliji, skroman Ivica, skroman Palma, ništa više od girosa njima ne treba.
Tamo se sabiraju naši ljudi, vodio sam ja ove moje što nikad nisu videli more, tako kaže, trče oko nas, svi jedu giros, šta bi drugo, ljube se sa Dačićem. Ko ga ne bi poljubio, vidite ga samo, pokazuje Jagodinac na Žitorađanina.
Tada je imao samo jedne pantalone i par gaća, te pantalone, jedine koje je imao Ivica izgledale su kao radničke. Džepovi na sve strane, spreda i pozadi, tu si mogao da metneš alat, šrafcigere, francuski ključ, šta ’oćeš.
Čekaj, rekoh, ne možeš samo u jednim pantalonama, ne predstavljaš ti samo sebe, šta ćeš kad ih zamažeš, kapne ti pindžur na njih, pa ih skineš da se peru. Te ga jedva naterasmo da kupi još dva tri odela. Takav je Ivica, drugi čovek u državi. Ako se ovome, daleko bilo nešto desi, pu, pu, pu, Ivica će da vlada.
A ova korona, gadna je to bolest, ali ništa posebno. Ja sam to preležao za 40 minuta. Dobijem temperaturu, pipne me žena, pipnem ja nju, ona nema ja imam. Posle mi spadne i gotovo. Nema više, izlečih se sam od sebe. Kakva korona, ljudi, život mora da ide dalje.
Sednica je tekla nesmetano, probrani govornici su dali sebi na volju. Njihova rečitost je nadmašila sve prethodne pohode protiv opozicije. Ništa im nije smetalo odsustvo Maje Gojković koja će voditi kulturu u novoj vladi. Neka starica koja je predsedavala nije umela da ih prekine.
Posebno selektirani govornici, fanatizovani u sekti, uzdizali su svog tvorca iznad tvorca svega što postoji. Ali, to nikako ne može da bude dovoljno. Tema je opozicija koje među bandom nema. Treba satrti Đilasa, Šolaka i Jeremića, pa i sve druge napolju, da narod vidi koliko je dobio što se ljudski glas pod svodom parlamenta ne čuje.
Palmin govor je mogao da opstane kao priprosto kazivanje u birtiji, baš njega briga gde se nalazi, u Beču ili Stalaću. Ali on nije rasipao mnogo otrova, mogao je to da bude samo jedan zabavni palanački eksces, neizbežni folklorni dodatak gazde centralne Srbije, koji svog južnog Ivicu predlaže za upravnika štale.
Ali, javio se Milenko Jovanov, uporni i fanatični kopljanik u odbrani Gospodara. Svoje zaumne, toksične tirade počinje i završava zastrašujućim utucima na one koji ne vole ono što i on, onoga koga on ljubi neizmerno, iz najtananijih podaničkih, strastvenih emocija. Oni su bez uticaja, nije ih želeo narod ovde, tako kaže, ali su pokvarili sve što je valjalo, uništili sve što je postojalo, pokrali sve čega je bilo. A onda je došao On, popravio, napravio, obogatio nas, i samo oni koji iz dna duše mrze Srbiju to ne umeju da vide, ne žele da znaju koliko im je dobro. Oni priželjkuju pad njegovog gospodara i slom Srbije, ništa ih manje ne može zadovoljiti. Ali, neće moći, pogledajte nas, ovde je snaga Srbije.
Neki sjebani deda, kome nisu rekli gde se nalazi, a možda i jesu, svojim zagrobnim glasom uporno i uzastopno proziva Đilasa za sve što je razoreno, i njegov inventar nema kraja.
Bogati paor Rističević, smeli orator koji se iz računa zatetrebio u vođu pod stare dane, uveren je da je istomisleći parlament idealna zamisao, da bi oni, da su unutra sve pokvarili, pa je jedino moguće to što jeste, da ih nema. Tako je narod hteo, šušlja Marjan posle melodramske pauze i poručuje da je stvar gotova, nikada onih koji ometaju preživanje stanovnika farme neće biti unutra.
Svoj prilog trijumfu dao je i Martinović, stajao je među klupama kao da nigde nije odlazio, govorio kao da nije ni prekidao.
Za sve njih, to je bila borba protiv zamišljenih protivnika, ostvarena ideja o tome kako je to kad ostaneš sam.
Ustajali zadah prostirao se nad Srbijom, stvorenja u parlamentu govore sama sebi, tražeći ohrabrenje za svoju strašnu samoću, terajući nadolazeći strah svojim kukavičlukom i slabašnim zajedničkim umom.
Znaju da u toj zgradi osvojenoj na silu ne predstavljaju nikoga osim sebe. A to je daleko manje nego ništa.
