Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 28.10.2020.
Među onima koji brane Vladaoca od njega samog, razvila se nova etapa čežnje za atentatom. Teško je nabrojati sve te izmaštane pokušaje likvidacije nekoga ko je možda besmrtan, ali ih je za šest godina bilo najmanje osam. Jednom je čak organizovan direktan prenos ubijanja Vučića, uz podobne dramatičare i dežurnu poslugu, i svi su oni detaljno objašnjavali u kojoj je fazi smaknuće, šta će sve da mu rade dok mu to rade. Bili su smušeni i ojađeni na kraju egzekucije, jer je nije bilo.
Atentat je životna ideja fanatičnih branilaca ružnog lica i nedela njihovog heroja. No, da li je takva tvrdnja protivrečna? Nije ni malo, zato što je u skladu sa logikom besmislene ljubavi i njene nastranosti. Oni žele da budu u pravu, i biće ozareni tek ako padne glava za koju su bili uvereni da je čuvaju svojom preterano glupom revnošću.
Posle još jedne energične najave da je vreme da se mafiji zatru tragovi, u ovdašnjem novogovoru ustalio se okeanski pojam: hobotnica. Naravno da to nije poziv na nešto zdraviju ishranu plodovima mora u zemlji čvaraka i mrsne krmetine. To je vrhunska naprednjačka dosetka, kodni naziv za mafiju kojoj će njihov ludi šef maljem promptno razbiti glavu.
Jesam jednom video hobotnicu na velikoj berzi jestivih morskih čudovišta. Bila je živa, imala prilično zao pogled iz male glave. Teško je to sluzavo morsko čudovište potrefiti macolom tamo gde treba. Ali, po tumačenjima ovdašnjih eksperata za paralele sa mafijom, hobotnica nije opasna zbog glave, nego zbog pipaka koji su nekakva simbolika mafijaške alavosti. Hobotnica, to je dakle mafija koju prvi junak Srbije želi da satre jednim zamahom. Ali, ispalo je da mafija to isto želi da učini njemu, tako da se svakako sprema zanimljiv međumafijaški obračun među prijateljima.
Čija je životinja hobotnica? Nije moguće da se ona pojavila odjednom i niotkuda, da je rasla u šikarama Pomoravlja. Niko je nije video niti znao za nju, sve dok konačno nije uzela stvar u svoje mnogobrojne ruke, a jednu od njih pružila prema guši čoveka bez koga ne bi ni postojala.
Želim li da kažem da je galamdžija, koji diže malj na mafiju, u stvari njen tvorac?
Upravo o tome govorim, pa tako ispada da bi hobotnica digla jednu ljigavu ruku na sebe. Iz te sfere fantastične bitke opakog čudovišta sa samim sobom, nastavlja se feljtonski mit o još jednom atentatu na srpskog monarha, koji je davno napustio stvarnost, i vrluda po bespuću koje samo njegov um poznaje.
Zašto bi to neko učinio? Možda iz neke istorijske verzije nacionalne inercije. Ovde su stradali kneževi, kraljevi, premijeri. Moderni asfalt koji bez milosti razara Vesić, pun je krvi. Ne zna se ko ubija za svoj račun, u korist vlasti, a ko protiv nje. Život u Srbiji postao je opasna zabluda, ulica je smrtonosnija od pandemije.
Koja bi to mafija, ili njen odmetnuti deo nasrnula na tvorca svega što je ovde ovlaš opisano? Da li samo oni koje je brižljivo stvarao i oblikovao svojom rukom, ili su to nove snage koje traže svoje mesto u podzemlju i na tronu.
Onaj koji sebe najviše voli, ume najpotresnije da žali zamisao o svom nestanku. Tako se postaje Đinđić, nedostižni uzor, koga je stvor nekada strastveno mrzeo. Čini se kao da bi vođa želeo da nekako vidi sebe na drugoj strani, ali i da oseti kakvu žalobnu pustoš ostavlja za sobom: ko rida na tom istorijskom parastosu, kome je od slugu svejedno. Pa i da oplakuje sebe takvog, nepovratno uklesanog u kamen, ožalošćenog nad nepovratnim.
Niko se valjda ne bi radovao, takva vrsta neukusa je ovde iskorenjena. Ako isključimo teška radikalska opijanja kad je ubijen Đinđić. Znate li ko se najviše napio i mahnito lumpovao? Naravno da znate.
Iz logike božanske besmrtnosti srpske fukare, nastaje i serija najavljenih atentata. I od toga čuvare opskurne mete podilazi slatka jeza, kao Beriju pored umirućeg Staljina. Bez njega svi su oni niko i ništa, kao i sa njim, uz nadu da bi ipak nekim bajanjem i kletvama mogli da postanu svemoćni kad već ostanu sami. Tako živ a mrtav, on je i za njih sablast koja ih ledenom rukom drži u najuzvišenijim i najstrašnijim vremenima, ali konačno u nemoći da ih beskonačno zlostavlja. Njihova navika da žive od poniženja je impresivna, ali i tome ima kraja.
Ovaj fantazmagorični rasplet na granici nekakvog života, nastao je iz paranoje nastranih čuvara kulta od blata. Ne preti njemu opasnost od mafije, jer ona je njegova. Nego od fanatične grupe jadnih podanika koji su uvereni da su dobili mnogo manje nego što vrede. Ne vrede ništa, ali tako je i sa drugima pa eno ih na samom vrhu.
Takvi ga strastveno mrze i iz mržnje dižu u nebesa. Jer ih on vidi kao punjene lignje, gazi preko njih i jede ih za doručak.
