Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 14.10.2020.
Ovde su ubice neprekidno na tragu ljudima a ubicama se tragovi gube. Do danas su istekla 1002 dana od likvidacije Olivera Ivanovića. Možda postoji sasvim jednostavan razlog zašto je nedostupan zakonu onaj koji je presudio Oliveru u rano jutro 16. januara 2018. Ubica ne želi da bilo ko krene za njegovim važnim tragom, a zakona ovde nema. To je bar deo odgovora na mračnu zaveru koja je najavila kraj svake slobode i važenja života u Srbiji.
Nikome iz režimske mafije Oliver nije valjao živ. Njegova vrednost je nemerljivo porasla kad su ga prevezli u Beograd kao pokojnika. Pre pogubljenja, proglašen je neprijateljem svih Srba. Prednjačio je Marko Đurić, nepodnošljivo servilna ulizica, koja je svojim sablasnim jezikom i jezivom pojavom najavljivala smrt.
Na Novom groblju priređena je nezamislivo bizarna procesija u slavu omraženog mrtvaca, koga je pantokrator tronutim glasom proglasio za najboljeg posmrtnog prijatelja. U zamenu za život, Ivanović je dobio uvredljivo mesto u Aleji zaslužnih građana. Održani su govori o neprijateljima Srba, među kojima više nije bilo Olivera. On je postao bezopasni, smireni junak svojih dželata, koji su besramno oplakali njegovo nestajanje kao dokaz da je ubijeni konačno na pravoj strani.
Održani su tronuti govori puni patosa, licemerni oproštaji i zaklinjanja, uz napore obradovanih da budu ožalošćeni.
Možda je stvor čije je to bilo životno delo bio negde blizu, odeven u mrtvačku odoru, ozbiljan kao svaki poslovni čovek kome Oliver nije bio prvi niti će biti poslednji.
A možda i nije.
Na dan sahrane Vučić nije bio pored odra svog novostečenog prijatelja. Otišao je na mesto zločina, tamo je padala silna novembarska kiša posred januara, a on je kisnuo kao dodola. Stajao je u pozi državničke ojađenosti prilično dugo, dok je uporno kisnuo, dok su ga uporno slikali kako pati. Bila je to patetična slika čiste smrti, pri čemu je ubedljivo mrtav onaj što je izvodio stojeći ples na kiši. Jedna neukusna, neiskrena, amaterska melodrama, u kojoj je želeo i uspeo da bude važniji od onoga što je upravo zauzeo svoje večno mesto u aleji za besmrtne.
Tako je izgledao treći ili četvrti dan smrti koja je zarobila Srbiju i zaustavila je u strašnom času njene pogubne istorije.
Režim je odmah ućutkao novu porodicu Olivera Ivanovića posmrtnim sinekurama na račun ubijenog. Vesela udovica Milena lako se odrekla onoga što joj je bilo jedino vredno u životu. Dobila je posao, stan, člansku kartu SNS-a. Za sve one koji su cvećem i svećama obležili hiljaditi dan od ubistva, rekla je da „skupljaju političke poene za opoziciju.“ Savršena dresura, blistavi politički refleks ožalošćene, prodaja čoveka u bescenje, besramna eksploatacija smrti.
Jedan od najsumnjivijih za neposrednu egzekuciju, Milan Radojičić, pobegao je od prištinskih vlasti u toplo Vučićevo naručje. Gospodar ga je metnuo na poligraf i video da je nedužan. I tako nevinog čuva ga u nekom skrovištu, dok se uspomene na pokojnika ne pretvore u prah i ništavilo.
Na severu Kosova živi Srpska lista, ni stranka ni korporativno društvo, sekta duboko uronjena u bezakonje, na pola puta između sumnjivog rodoljublja i istinskog podzemlja. Delo ekselencije Marka Đurića, i Ace Srbina čiji su podanici poput tvorca, javno pretili Ivanoviću, ne krijući nimalo koliko ga mrze.
Milena Popović tvrdi da je Đurić uvek bio prijatelj njenog muža. Posebno od kad ga nema.
Put crne udovice do paklene izdaje mogao bi da bude samo njena stvar, ali nije.
Brat Olivera Ivanovića, Miroslav uveren je da vlast želi da zataška zločin.
Zašto bi vlast to želela za prijatelja u smrti?
Samo zbog toga što zna ko je ubica. I ko ga je tamo poslao.
Taj bi morao da raspiše potragu za sobom.
To se ovde neće dogoditi. Ali zlikovci ne mogu da budu spaseni opštim zaboravom i svemoćnom amnestijom. Svakoga od protekla 1002 dana, njihova nedužna žrtva je sve veća i strašnija. Oliver će im dolaziti u snove, budiće se oznojeni u košmaru, crkavaće od straha pred njegovim živim licem.
