SEĆANJE NA ŽIVOT SA HIPERINFLACIJOM
Godine velikih nula
Početkom 1994. Srbija se suočila sa potpunim krahom monetarnog sistema. Svi građani su postali milijarderi, samo što za dinare nisu mogli ništa da kupe. Cene su se izražavale u bodovima, roba iz prodavnica preselila se na ulice i pijace, sve se plaćalo u nemačkim markama, a ulaznica za Zoološki vrt mogla je da se plati i krompirom. Po jednoj ciničnoj teoriji, Program monetarne rekonstrukcije Dragoslava Avramovića prihvaćen je i zato što više nije bilo papira za štampanje novog bezvrednog novca
Srbija, tačnije Savezna Republika Jugoslavija, našla se 1993. u centru jedne od tri najveće hiperinflacije zabeležene u svetskoj istoriji. Trajanjem od gotovo dve godine i razmerama - u svojoj akutnoj fazi iznosila je čak 313 miliona odsto mesečno - hiperinflacija je potpuno obezvredila život u našoj zemlji. Dinar je sa sve više nula vredeo sve manje, a cene su rasle iz dana u dan. Za platu od oko 10 nemačkih maraka (pet evra) i još manju penziju građani nisu mogli da kupe ni osnovne životne namirnice. Mediji su zabeležili da je vekna hleba krajem te godine koštala četiri milijarde dinara, a litar mleka skoro 10 milijardi. Za prosečnu penziju se mogao kupiti jedva jedan sapun, a praktično jedino sredstvo plaćanja, kako u radnjama čiji rafovi su uglavnom bili prazni tako i na ulici, koja je postala glavni centar razmene i novca i robe, bila je nemačka marka.
„Magdalena N., profesor nemačkog jezika, ušla je nedavno u frizerski salon Milice Vasić, u Beogradu i rekla: `Htela sam da se šišam, ali sada nemam vremena. Pošto sam danas dobila platu, da li mogu odmah da vam platim, pa ću doći kada budem mogla?` Gospođa Vasić je, očigledno zbunjena, prihvatila ponudu. Ova crtica iz svakodnevnog života ovdašnjeg stanovništva bolje od bilo kakvih stručnih objašnjenja i teorija govori da je jugoslovenska inflacija ušla u onu fazu u kojoj se novac obezvređuje iz časa u čas i gubi gotovo svaki smisao. Da je profesorka sačekala nekoliko dana od svoje plate, više ni šišanje, verovatno, ne bi mogla da plati“, zapisala je u decembru 1993. Vesna Kostić u NIN-u.
Nemačka marka vredela je, tog decembra, kod uličnih švercera 1.000 milijardi dinara, a Narodna banka Jugoslavije pustila je u opticaj novčanicu od čak 500 milijardi dinara, sa likom Čika Jove Zmaja. Prethodno brisanje nula sa obezvređenog dinara nije sprečilo, niti ublažilo njegov sunovrat. Građani su svakodnevno čekali u redovima, kako za osnovne životne namirnice, tako i ispred Dafiment i Jugoskandik banke kako bi probali da povrate prethodno dati novac na štednju. Ilustracije radi, zabeleženo je da je inflacija u jednom satu, januara 1994, neposredno pre usvajanja Programa monetarne stabilizacije Dragoslava Avramovića, iznosila oko dva odsto, što otprilike odgovara sadašnjoj godišnjoj inflacionoj stopi.
Na samom početku, potrebno je reći da je ovoj, nezapamćenoj hiperinflaciji u našoj zemlji, prethodila još jedna, ali sa trajanjem od svega nekoliko meseci i mesečnom stopom inflacije od oko 1.200 odsto, što je daleko manje od 313 miliona odsto dostignutih početkom 1994. Naime, većina ovdašnjih ekonomista složiće se kako je inflacija bila prirodno stanje Titove Jugoslavije, a statistika pokazuje da se ona, naročito od kraja 70-ih godina prošlog veka, nije spuštala ispod 30 odsto na godišnjem nivou i permanentno je rasla iz godine u godinu.
„Istorija cena u Jugoslaviji je istorija inflacije. Osim u kratkim, polugodišnjim razdobljima tokom 1990. i 1994. godine, inflacija predstavlja stalno prisutnu činjenicu već decenijama... Dinamika inflacije bila je različita, ali sa tendencijom ubrzanja: od nekoliko desetina procenata godišnje tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, pa do dvadesetocifrene inflacije 1993“, pisali su 1996. ekonomisti Boško Mijatović i Milica Bisić, izučavajući istoriju inflacije u bivšoj zemlji. Ovo potvrđuje i Vuk Ognjanović, guverner NBJ između jula 1992. i marta 1993, koji u svom radu Inflacija, hiperinflacija i hiperdepresija - slučaj Srbije, kaže: „Jugoslavija je čitavu deceniju pre događaja iz 1993. bila zemlja sa trocifrenom godišnjom inflacijom, odnosno zemlja sa neuređenim sistemom funkcionisanja centralnog bankarstva.“
Dakle, prvoj hiperinflaciji u Jugoslaviji, onoj s kraja 80-ih godina, odnosno uoči raspada SFRJ i građanskih ratova na ovim prostorima, prethodile su, očigledno, godine postepenog ekonomskog posrtanja. Privredni rast je usporavao iz godine u godinu, dok su se gomilale ostale i ekonomske, ali i političke poteškoće. „Nije naodmet podsetiti na činjenicu da je u periodu od 1961. do 1991, u 30 godina istorije zajedničke države, SFRJ imala prosečnu godišnju stopu inflacije od oko 57 odsto godišnje. Problem je nastao pošto se stopa privrednog rasta permanentno smanjivala, spoljnotrgovinski deficit uvećavao, a inostrani dug nezaustavljivo rastao. Na taj način, inostrani dug SFRJ, koji je početkom 1970-ih iznosio oko dve milijarde dolara, do 1979. je porastao sedam puta, da bi nakon drugog naftnog šoka dostigao 18 milijardi dolara. Uz to, na naftni šok se nadovezao i nagli rast kamatnih stopa u SAD, te 1982. Jugoslavija više nije bila u stanju da redovno otplaćuje svoja dugovanja i praktično je bankrotirala“, piše Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu u svom radu Jugoslovenske hiperinflacije i naši spasioci.
Ona piše da je prekretnicu u brzini rasta inflacije zapravo predstavljao partijski kongres iz 1986, posle koga je uobičajeno velika javna potrošnja države radi podrške vladajućoj partiji ekstremno povećana, pa je to inflaciju poguralo na godišnji nivo iznad 100 odsto. Njen dalji rast doveo je do prve jugoslovenske hiperinflacije, odnosno do neophodnosti usvajanja stabilizacionog programa Ante Markovića, poslednjeg premijera SFRJ, s kraja 1989. „Početni rezultati antiinflacionog programa Ante Markovića i dan-danas se smatraju `zlatnim dobom` jugoslovenske privrede. Slobodan uvoz, prodavnice pune robe i realni rast dohodaka, odnosno prosečna plata od oko 1.000 nemačkih maraka i danas se smatra nedosanjanim snom“ (Danica Popović). Kao ni svaki, ni taj san nije dugo trajao. Već 1990. inflacija je, u već duboko i politički i ekonomski nagriženoj Jugoslaviji, bila oko 120 odsto, da bi se u 1991. uduplala. Kraj 1991. i početak 1992. obeležili su i „monetarni udari“ - upadi republičkih centralnih banaka u monetarni sistem, što je za posledicu imalo sivu emisiju novca, koja je dodatno narušila finansijsku, ali i političku stabilnost u državi koja se uveliko raspadala.
Svedočeći o godinama koje su prethodile njegovom Programu monetarne rekonstrukcije koji je zaustavio januara 1994. jednu od najvećih inflacija u svetu, Dragoslav Avramović u knjizi Rekonstrukcija monetarnog sistema Jugoslavije i pobeda nad inflacijom 1994. kaže sledeće: „Sporovi među republikama SFRJ postojali su i kada je Jugoslavija dobijala spoljne zajmove, ali onda, u 1960-im i 1970-im godinama bilo je relativno lako sporazumeti se, jer se onda delilo šta će ko da dobije, odnosno ko će dobiti više. Konflikt među republikama je postao daleko oštriji i sve teže rešiv kada smo mi, u 1980-im morali da otplaćujemo dugove - onda je problem bio ko će manje da plati. Nije slučajnost što je najgora inflacija pre 1993. nastupila krajem 80-ih kada je posle Titove smrti Jugoslavija otplaćivala spoljne dugove. Moja impresija je da je plaćanje spoljnog duga bio jedan od važnih činilaca kako naše inflacije, tako i raspada AVNOJ-ske Jugoslavije.“
Priredila redakcija NIN-a
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 15.10.2020.
