Draža Petrović, kolumna za portal N1
Odavno je u filmu "Davitelj protiv davitelja" predviđena mogućnost da se u Beogradu jednog dana pojavi neki manijak koji davi žene po ulicama zato što ne vole karanfile.
Beogradski davitelj u pomenutom filmu bio je donekle simpatični manijak, ali se 36 godina kasnije pojavila njegova totalno nesimpatična replika – Beogradski davež – zamenik svih „manijaka“, koji davi ljude po televizijama zato što ne vole Vučića.
-Ko ne voli karanfile, ne treba da živi – čuvenu repliku Beogradskog davitelja, Beogradski davež je zamenio rečenicom: „Ko ne voli Vučića, ne treba da živi (u Srbiji)“.
Za razliku od Beogradskog davitelja koji se iznenada pojavljivao iz mraka, Beogradski davež se iznenada pojavljuje iz televizora, obično rano izjutra kad sav pošten svet spava, i davi sve koji sede ispred televizora.
Sem njih, pažjivo bira žrtve u širokoj populaciji koja voli karanfile, al' ne voli Vučića, i proganja ih po televizijama, fejsbucima i drugim nekontrolisanim sredstvima masovne komunikacije iz perioda zlatnog doba.
Film „Davitelj protiv davitelja“ počinje prologom: “Možda se pitate, šta je to što čini jedan grad istinskom metropolom!? Da li su to saobraćajne gužve. Ili mamutska nova naselja. Ili je to izgradnja ultra moderne podzemne železnice? Neki smatraju da jedan grad čini metropolom broj stanovnika - Beograd je odavno milionski grad! Drugi opet ističu značaj geografskog položaja - Beograd vekovima predstavlja most između kultura istoka i zapada! Uzalud široki bulevari. Uzalud saobraćajne gužve i metroi. Ako u jednom gradu nema manijaka, taj grad nije metropola!”
Taj prolog, istina, mogao bi da bude džingl za neku eventualnu kampanju Gorana Vesića za gradonačelnika Beograda, koji će svojom pojavom pokazati da je Beograd ipak postao metropola. Zahvaljujući njemu.
Goran Vesić, dakle, zloglasni Beogradski davež, napravio je od Beograda metropolu jer je ona dobila ono što jedan grad čini istinskom metropolom – pravog pravcatog manijaka, koji davi ljude po televizajama, kao i sve one koji ne vole predsednika Vučića.
Tako da, recimo, kolega Ivan Ivanović, od pre neki dan, ima utisak da ga proganja prepoznatljivi gradski manijak, onaj pomenuti Beogradski davež, koji proučava njegove privatne poslovne ugovore, njegove privatne kazne za parking, njegove privatne restorane, njegove privatne adrese, što uostalom rade i svi ostali manijaci širom sveta. Ali, dok ostali svetski manijaci imaju ideju da ne budu otkriveni, Beogradski davež jedini od svetskih manijaka ne krije da želi da bude otkriven.
-Prati me neki manijak! – kažu obično oni koji primete da su na oku manijaka, a onda manijak pobegne, dok je u slučaju Beogradskog daveža stvar suprotna. “Pratim ih!” - on sam prizna da nekoga prati, i ne da ne beži, nego vas spopada sa svih strana malih ekrana kako bi bili sigurni da vas prati. Tako da su vam šanse nikakve da ga prijavite policije, pošto se on sam prijavi da vas proganja jer, ajd što možda ne volite karanfile, nego ne volite predsednika, a ko ne voli predsednika, ne treba da živi (u Srbiji).
Sa glasom budističkog monaha na izdisaju i stasom postolja za spomenik Stefanu Nemanju, Goran Vesić je odavno stekao neskrivene nesimpatije svih koji su ga ikada videli, pa su tokom poslednjih beogradskih izbora morali da ga sakrivaju od birača, kako birači ne bi videli šta im se sprema. Mada su birači SNS više “morači”, jerbo oni ne biraju već moraju, čak ni oni koji moraju ne bi glasali za Vesića, te je njegova jedina životna šansa da bude, kako prednji, tako i zadnji branik predsednika Vučića. Koji će znati da ceni tu njegovu sluzavu osobinu da davi one koji ne vole predsednika.
Situacija sa Vesićem je postala nepodnošljiva: kada iza sebe želi da ostavi neki urbanistički trag, moraš da paziš da ne ugaziš u taj trag, ili da ne upadneš u rupu nekog površinskog kopa rekonstrukcije nečega radi ničega ili rekonstrukcije ničega radi nečega. Te dve vrste rekonstrukcije su obeležje Vesićeve faze rekonstrukcije Beograda po sistemu – daj da uđem u istoriju, jer će se neko jednog dana pitati – koja praistorijska ličnost je napravila ove moderne pristorijske urbanističke zahvate?
Bio je to neki Goran Vesić zbog koga će buduće generacije Beograđana obeležavati Dan sećanja na žrtve urbanističkih planova Gorana Vesića i a srpska metropola će imati Bulevar žrtava Beogradskog daveža. Tako da sigurno ulazi u istoriju.
Istorija uvek pamti hrabre, ali još više pametne. A retko pamti skliske, tačnije one zbog kojih je maske najbolje nositi na zadnjici.
Ili što bi rekao pesnik: Zadesio nas je komparativ prideva loš, gori, najgori, Goran...
