Danica Popović, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 22.10.2020.
Kad već i nobelovci pišu o tome, za koji bi tip aukcije Srbija trebalo da se opredeli? Ili je možda korisnije da pogađamo – kako se zove onaj na(p)redni srpski tajkun koji će sve to besplatno dobiti
Budite gospodar ovog sveta i odmah ćete uvideti problem: u svetu ima mnogo manje dobara nego ljudi i njihovih potreba - i šta sad? Kako da raspodelite retka dobra, a da ishod bude efikasan i pravedan? Naravno, možete kao Vučić – da sve date članovima SNS-a. Ili, malo poštenije – da napravite lutriju: svi kupe loz, pa šta bude... Naravno, prevare ni ovde nisu isključene: na lutriji u Zimbabveu, 2000. godine, namenjenoj jačanju štednje u domaćoj valuti, glavni dobitak je izvukao – predsednik Robert Mugabe! Ali, pazite, dok ste gospodar sveta, ovo vam je najvažnije: može li lutrija da obezbedi da dobitnik uvek bude onaj za koga nagrada ima najveću vrednost – a društvo od toga dobije najveću korist?
Tako dođosmo do aukcija, to jest, javnog nadmetanja, koje već hiljadama godina uspešno rešava pomenuti problem: kako da retka dobra (ili usluge) dođu do vlasnika kome su najpotrebnija - a da svi učesnici u aukciji budu na dobitku – i kupac, i prodavac, ali i društvo?
Đavo mi ne da mira da upravo sada ne pomenem kako su se u Miloševićevo doba kod nas, a kako u svetu, delile uvozne dozvole... Ili kako je poklonjena ona čuvena licenca za Telekom, sećate se... A u svetu, umesto poklona – aukcija: firme se prijave, nadmeću se, pa ko ponudi najviše - dobije dozvolu, i to - samo na godinu dana. Pa je izgubi ako se pojavi bolji. A ovde? Milošević je rukom birao ko će ove dijamante da pokupi – a dobitnici dozvola i licenci nekim čudom postadoše najveći srpski tajkuni!
Za ovu oblast su Pol Milgrom i Robert Vilson ove godine dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju. A obrazloženje je glasilo: „Nagrada se dodeljuje Paulu R. Milgromu i Robertu B. Vilsonu za unapređenje teorije, kao i za pronalaske novih metoda aukcija“.
Čitaocu ipak ostaje nejasno – šta je problem sa aukcijama, kad se uspešno sprovode već hiljadama godina, pa sad neki profesori - Milgrom i Vilson – znaju kako da unaprede stvar? Stvar je u tome što aukcije u sebi sadrže sistemske greške i lako mogu da krenu pogrešnim putem. Da krenemo od one falinke koja svima pada na pamet – veoma se lako može desiti da na aukciji kupac plati mnogo više nego što ta roba uopšte i vredi! I šta onda? Je li to najbolje za društvo, ili samo za prodavca?
Ovaj problem je prilično davno i lako rešio drugi nobelovac, Viljem Vikri, predlažući da na aukciji pobednik ne plati cenu koju je sam ponudio, već onoliko koliko je ponudio drugorangirani ponuđač! Dakle, vi ponudite 20 evra, drugorangirani ponudi deset. Naravno, vi pobeđujete, ali plaćate dvostruko manje nego što ste ponudili!
Ne lezi vraže, i ovde se mogu javiti problemi, pa se tako na Novom Zelandu desilo da pobednik na aukciji državne prodaje radio/frekvencija ponudi milion – a na kraju plati svega šest novozelandskih dolara! A u narednoj aukciji, pobednik je ponudio sedam miliona, a na kraju platio - pet hiljada dolara! Pa su onda uveli rezervacionu cenu, dakle, onu ispod koje prodavac neće hteti da učestvuje u aukciji - i stvari su se vratile u normalu.
Mnogo su još rezultata Milgrom i Vilson objavili. Recimo, svako bi pomislio da će prodavci bolje proći na klasičnoj aukciji engleskog tipa (gde kupci povećavaju cenu dok poslednji ne odustane), nego na onoj holandskog tipa (gde pogodba kreće od najviše cene, pa je akcionari pogodbom spuštaju). Ispostavilo se da se kupci u engleskoj aukciji obično uplaše kad neki od potencijalnih kupaca naglo odustanu od daljeg nadmetanja – pa cena ostane niža nego što se očekivalo.
Za nas je važnije da pogledamo šta ozbiljne države prodaju na aukcijama - i tako budžet pune milijardama dolara. Prodaju se dozvole, nacionalne frekvencije, licence za 4G ili 5G mreže... pa stvarno ima smisla razmisliti – kad već i nobelovci o tome pišu - za koji tip aukcije Srbija da se opredeli? Ili je možda korisnije da pogađamo – kako se zove onaj na(p)redni srpski tajkun, koji će sve to besplatno dobiti? Mada ni ovo nije loše: koji će od hiljada mladih koji odlaze iz Srbije prvi dobiti Nobelovu, ili neku drugu vrednu nagradu?
Najbolje je da organizujemo kladionicu, nema druge. Kad već nismo gospodari ovog sveta, da kane nešto i u naš lonac...
