Srđan Milošević, tekst za Peščanik.net, 26.10.2020.
Ministarska pozicija u vladi je pre i iznad svega – politička funkcija. Za to mesto se ne traži nikakva naročita kvalifikacija, mada je u modernom društvu očekivano – s obzirom na činjenicu da je takvo društvo vrlo kompleksan sistem – da ministri budu kvalifikovani u oblasti koju ministarstvo pokriva. Ipak, stručna tela i službe u ministarstvima su ona mesta gde ne sme biti šlajfovanja, a na čelu ministarstva (osim onih zaista usko vezanih za pojedine profesije) mogu se naći i potpuni diletanti. Nije to poželjno, nije naročito ni razumno, ali ako politička kalkulacija tako nešto zahteva – nije ni neprihvatljivo. Na tako važne pozicije u državnom aparatu postavljaju se, dakle, u uobičajenom poretku stvari, pre svega ličnosti na koje upućuje određeni politički razlog (odnosi u koaliciji, politički autoritet ličnosti koja dolazi na čelo ministarstva, zasluge za uspeh partije na izborima i slično), a prećutno se podrazumeva i određena bliskost te ličnosti sa problematikom resora. Svaka ozbiljna politička organizacija morala bi za svako od ministarskih resora imati makar nekoliko kandidata i među njima odabrati najboljeg, prema političkim i resorno bitnim kriterijumima.
Pod vlašću SNS-a u Srbiji ova jednostavna i za demokratiju važna formula potpuno je razbucana iz razloga koji se mogu (sa velikom izvesnošću) nagađati i koji se svode na voluntarizam i politikantsko mešetarenje koje nema veze sa načinom na koji se u parlamentarnoj demokratiji formira vlada. Ali ima veze sa metodama kojima se služi režimu koji po svaku cenu želi da izbegne redovan i, najjednostavnije govoreći – normalan poredak stvari. Odgovori na pitanje zašto režim zaobilazi normalan poredak stvari su brojni, ali jedno je sigurno – nijedan režim to nikada ne čini u najboljem interesu društva i građana.
Uspostavivši apsolutnu kontrolu nad svim aspektima društvenog života, ovdašnji režim nastoji da, kao nekakvu milostinju, udeli malo lažne demokratske atmosfere, odričući se tobože dela vlasti, angažovanjem najpre nestranačkih, a sada i drugostranačkih ličnosti. To je, razume se, najobičnija politička svinjarija razobručene vlastodržačke klike koja je uništila svaku šansu da se u redovnom političkom procesu uspostavi ravnoteža snaga, pa otuda pokušava da fingira nekakvu parodiju pluralizma, darujući društvu nestranačke i drugostranačke ministre.
Međutim, obavljanje ministarske ili bilo koje druge političke funkcije nije i ne sme biti rezultat bilo čije autonomne volje, nezavisne od suverene volje građana. U Srbiji je, međutim, ohlokratski režim zaposeo sve što se može zaposesti i iz te pozicije, uskrativši građanima mogućnost da zaista biraju predstavnike, „velikodušno“ raspolaže političkim funkcijama, određujući meru tobožnje pluralnosti i dozu participacije u vlasti vanesenesovskih individua.
Razume se, jedan deo objašnjenja za ovakvu sprdnju sa državom leži i u unutarstranačkim odnosima u SNS-u. Sa jedne strane, tu je verovatno i nemoguće pronaći iole solidnog pojedinca za pojedine političke funkcije, čak i ovako obesmišljene. Sa druge strane, među 730+ hiljada članova ove valjda najveće evropske organizovane kriminalne grupe ima sasvim dovoljno tipova, podjednako nesposobnih, da bi izbor jednog izazvao sasvim opravdano nezadovoljstvo drugog. Zato se problem elegantno rešava savršeno nepotrebnim koalicijama, kao i nestranačkim i drugostranačkim pojedincima, dok se stranački aktivisti namiruju manje vidljivim, ali svakako veoma unosnim državnim sinekurama. Čak je vrlo upadljiva pojava da se – naglavačke izvrnutim redom stvari – stranački organi SNS-a popunjavaju ministrima koji su dovedeni u vladu kao nestranački, a koji naknadno postaju funkcioneri vladajuće stranke. Teško je pronaći dovoljno jake reči da se kvalifikuje koliko je to nenormalna pojava u političkom životu.
Nemoguće je prenaglasiti ni to koliko je ovakvo ponašanje režima prema konceptu vlade u parlamentarnoj demokratiji duboko antidemokratsko. Demokratija i pluralizam ne mogu biti dozirani iz jednog centra koji ima apsolutnu kontrolu nad čitavim sistemom. Pojedinci koji participiraju u takvoj groteski, pristajući da budu vladini nestranački i drugostranački članovi, zapravo su, po logici stvari, taoci režima, bez ikakve stvarne moći ili, pak, njegovi prikriveni i rezervni „drugi“. Efekat je istovetan u oba slučaja.
Učešće nestranačkih, vanstranačkih i, naročito, drugostranačkih (formalno opozicionih) likova u vladi je, objektivno, potpuna distorzija demokratskog političkog sistema. Čak je stanje dovedeno do paradoksa da opozicionih stranaka nema u parlamentu, ali se zato u vladu kooptiraju pojedinci iz tih stranaka, propalih na neregularnim izborima! I bar da je reč o ličnostima svetskog formata, čiji se glas ceni u nekim značajnim centrima odlučivanja, ili da je reč o nekakvim neupitnim autoritativnim glasovima u domaćoj sredini, ta bi se anomalija nekako i mogla razumeti. Ali izbor pregršt random individua, ličnosti kakvih bi i u samoj vladajućoj stranci od 730+ hiljada članova trebalo da bude na tuce, bez ikakvih naročitih svojstava kojima bi se opravdavalo takvo postupanje mimo parlamentarne kulture, ne može se objasniti nikako drugačije osim pukim voluntarizmom. Šta je to što izdvaja Dariju Kisić Tepavčević u odnosu na bilo kog drugog člana takozvanog kriznog štaba ili profesora Medicinskog fakulteta? Šta je to što Gordanu Čomić izdiže iznad (verujem) mnoštva političkih ljudi aktivnih u drugim strankama, a koji bi bili spremni na takvu saradnju? Šta Tomu Momirovića izdvaja od drugih privrednika ili stručnjaka iz SNS-a toliko i na način da ministarstvo bude ponuđeno njemu, a ne nekome od njih? Ili su ipak pobrojani budući ministri najbolje što SNS može da izbunari i ponudi društvu?
Politički relevantnih i razumnih odgovora na ova pitanja nema, ne može ih biti, kao što nije moguće dati suvisle odgovore ni na sledeća pitanja, koja se mogu uputiti svakom od tih vanstranačika: Ako neko podržava politiku neke stranke, želi političku karijeru, ima ambiciju da vrši političke funkcije za koje ga kandiduje neka stranka – zašto se ne učlani u stranku? Gadi mu se politika? Ne sviđa mu se ekipa? Vanstranačik hoće u politiku, hoće političku funkciju koju mu udeljuje stranka koja je pobedila na izborima, nema nikakvu organizacionu niti bilo kakvu drugu političku „bazu“ koja bi garantovala samostalnost u radu, ne predstavlja autoritet nigde i nikome – ni u zemlji ni u inostranstvu – pa koja je poenta, osim najogoljenijeg ličnog interesa i, razume se, spremnosti da služi interesu onoga ko na nezasluženu poziciju takvog vanstranačika nasađuje? Gde je u tom žongliranju bilo kakva politička logika sa stanovišta demokratije i javnog interesa?
Ko god sedne u ministarsku fotelju u vladi Aleksandra Vučića, kojom on rukovodi preko daljinskog upravljača marke „Brnabić i šef“, jasno kaže da ne prepoznaje nikakav problem u načinu na koji se Srbijom vlada i upravlja iz pomenutog centra. Biti na ministarskoj funkciji u vladi Aleksandra Vučića znači biti u svemu po meri i zamisli Aleksandra Vučića: politički apsolutno beznačajan i isključivo njemu koristan. Ove dve karakteristike čine očigledno iluzornom svaku ideju da je iz te pozicije moguće učiniti nešto dobro za društvo (ako se takvom idejom neko možebiti zanosi, što bi zaista bio impresivan stepen samozavaravanja).
„Koncentraciona“ po svom naopakom karakteru, ova vlada je beznadežno nestabilna. Iako nijedna vlada nije imala toliku podršku nigde i nikada u demokratskom svetu – što je i jedan od razloga njene nestabilnosti – ona ne zavisi od broja poslanika koji je podržavaju. Ona zavisi od svima dobro znane pojedinačne volje i trajaće onoliko koliko Vučić bude smatrao da je oportuno da traje. Malo je verovatno da će potrajati do 2022, kako se najavljuje, ali će se oko toga „pitati“ i jedan nepredvidljivi faktor – korona virus, koji joj može malo produžiti život. Ta vlada zavisi i od okolnosti da je čak i na kratak rok neodrživa situacija u kojoj je svakome jasno da skupština ne reprezentuje stvarnu sliku raspoloženja građana. Ako, pak, ovaj kriterijum ne bi bio sam po sebi dovoljan (a morao bi biti, ako ima makar tragova demokratije u Srbiji – pritom ne mislim na demokratičnost režima), onda će se otvoriti prostor da se, u nekom obliku, aktivira i „strani faktor“, što je, razume se, ponižavajuće, ali Srbija je tu gde jeste i to je što je. Imati ovakav parlament i vladu je – u međunarodnom okviru u kojem još postoji kakva-takva demokratska kultura – sramota do neba, do samodiskreditacije i potencijalno je sredstvo pritiska na zemlju kojoj je takva vlada na čelu. Jedino je pitanje kada, kako i sa kojom svrhom će to sredstvo pritiska biti upotrebljeno.
