Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 27.8.2020.
Spomenik Stefanu Nemanji ima raketni oblik. Ma koliko se Goran Vesić upirao da nam objasni kako je to samo običan spomenik posvećen srpskom velikanu, dovoljno je malo se udubiti, pa shvatiti da je zapravo reč o premijeri srpskog svemirskog programa. Ono što nije uspeo Tito, uspeće Aleksandar Vučić!
Nakon otkrića istraživačkih novinara KRIK-a da u popločavanju beogradskih ulica učestvuje firma čiji su suvlasnici Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, omiljeni kontroverzni biznismeni aktuelne vlasti, možemo samo da se zapitamo ko li tek stoji iza radova na Savskom trgu i spomenika Stefanu Nemanji.
Ali to nije toliko ni važno. Iako je u javnosti bilo dosta polemike oko toga da li Stefan Nemanja stoji na žiru ili razbijenoj ljusci jajeta, nama izgleda da iza ovog monumentalnog uratka stoji jedna znatno modernija zamisao rođena u glavi vizionara koji gleda daleko u budućnost. Radoičić i Veselinović, dakle, nisu. Taj anonimni vizionar napravio je, zapravo, prvu srpsku - raketu.
Ukoliko zaista obratite pažnju na oblik spomenika, videćete da Stefan Nemanja ima upravo raketni oblik. Ma koliko se zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić upirao da nam objasni kako je to samo običan spomenik posvećen srpskom velikanu, dovoljno je malo se udubiti, pa shvatiti da je zapravo reč o premijeri srpskog svemirskog programa. Ono što nije uspeo Tito, uspeće Aleksandar Vučić!
Zašto raketa izgleda kao Stefan Nemanja, zapitaćete se? Pa prvo, zato što je u situaciji kada Srbija balansira između različitih svetskih sila, najpametnije ovakve stvari držati u tajnosti do samog kraja. Prosto rečeno, bolje je da raketa ne izgleda kao raketa, barem dok je ne lasiramo. I drugo, a zašto da ne? Dosta je bilo dosadnih, belih, glatkih raketa, koje nemaju nikakve autentičnosti u sebi. Zašto svemirom ne bi poleteli Stefan Nemanja, Vinston Čerčil ili Albert Ajnštajn? Taman bi ovaj poslednji gospodin mogao da proveri ono svoje za bezgraničnost kosmosa.
Kada imate u vidu o čemu se zapravo radi, onda postaje jasno i čemu služi onoliki plato ispred železničke stanice. Lansiranje rakete nije jednostavan proces i potrebno je dosta prostora za uzletanje. Zato je nažalost i železnička stanica rasturena svuda po gradu, ali bolje je da i bude rasturena tu po gradu, nego po celom kosmosu, ako razumete.
Ostaje nerešeno pitanje koga će Srbija poslati u daleki svemir kada za to dođe trenutak. Da li će to možda biti pas Paša (uzgred, šta je sa njim, zna li iko?) ili ćemo spojiti lepo i korisno, pa će se u raketi ipak naći opozicija? Pošaljemo ih na Mesec ili Mars, pa neka tamo kradu novac svojih građana! Ako pre toga tokom leta ne pokradu delove rakete i dovedu do njenog raspada pre nego što stignu na cilj. Ili se prosto posvađaju.
A možda ništa i nije onako kako izgleda. Možda fontana na Slaviji nije fontana već portal ka drugoj dimenziji. Možda jarbol od 180 metara u stvari nije jarbol već odašiljač za komunikaciju sa vanzemaljcima. A možda su i vanzemaljci već među nama. To bi moglo da objasni dosta toga što nam se dešava. Prosto su došli i preuzeli sve, pokušavaju da shvate kako bi stvari trebalo da funkcionišu, ali nikako da se uhodaju. Pa, recimo nešto kao Treći kamen od Sunca, samo loše. I uz baš veliku štetu.
