Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prethodnih meseci najavljivao da ide u Vašington gde ga očekuju teški pregovori, bio je u pravu. Ono je zaista bilo teško. Ali za gledanje.
Može se čak reći da, koliko god njemu bilo teško tamo, nama je zaista bilo mnogo teže. Svi smo mislili da će Amerikanci albansku i srpsku delegaciju zatvoriti u neku prostoriju gde će se satima, pa možda i danima, voditi rovovska borba za različite interese, predsednik Srbije bi eventualno odbio da jede i odspavao bi malo na podu, ali to bi manje-više bilo to.
Međutim... nije se desilo ništa od toga. Za početak, predsednik i ministar finansija su nas upozorili da su Amerikanci pokušali da nam podmetnu tačku 10, u kojoj se od Srbije traži da prizna Kosovo kao državu. Iako se ispostavilo da to nije tačno, a izjavu je demantovao čak i Ričard Grenel, američki specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine, to je bio tek početak dešavanja od kojih nam je bilo teško.
Sledeći put nam se slošilo kad smo saznali šta su potpisali, a tada nije bilo dobro ni predsedniku Vučiću koji je, sudeći po snimku koji je sada već obišao planetu, i sam tu na licu mesta shvatio na šta je sve stavio potpis. Ovo se posebno odnosi na odredbu da Srbija mora do jula svoju ambasadu u Izraelu da premesti iz Tel Aviva u Jerusalim. Kako se sve ovo desilo, nije poznato, ali ima indicija da su predsednika za ovaj sastanak pripremali isti oni koji su mu onomad spremili podatke o pogibijama perača prozora u Americi, dakle, bolje nije moglo.
Mislili smo da su stvari malo počele da se kreću u boljem smeru kad je predsednik objavio da mu je Tramp poklonio olovku i ključ od Bele kuće. Lep gest, ipak nas Amerikanci poštuju, pomislismo, čak smo počeli i stidljivo da skandiramo: „Mi imamo olovku, a gde je vama, aleeee!!!“, a onda nam je predsednik otkrio da mu je Donald Tramp rekao da on sada može da uđe u Belu kuću kad god poželi, pa šta tu može da krene naopako? Znamo da predsednik nije neki partijaner, nije kao da će sa društvom da upadne u Belu kuću, organizuje žurku i posle svega demolira prostor. Pre bi moglo da se desi da upadne tamo kako bi se osamio i spremao časove ruskog ili čitao neku knjigu o genocidu. Ali avaj! Ispostavilo se da su olovke i ključ dobili takođe i Albanci. Ispostavilo se da Amerikanci cene i njih barem koliko i nas, ali se ispostavilo i da tih olovaka i ključeva ima u Beloj kući čak i u slobodnoj prodaji, kao suvenira.
S obzirom na to koliko je predsednik potpisivanjem sporazuma pogoršao odnose sa Rusijom, Kinom, Evropskom unijom, Turskom i većim delom muslimanskog sveta, izgleda da će nam taj ključ biti potreban i da će nam vrata Bele kuće u doglednoj budućnosti biti jedina otvorena. Ako Tramp ne promeni bravu.
Nakon toga, sve je otišlo dođavola. Vučić je postao predmet globalne internet sprdnje u koju se uključila čak i Putinova bliska saradnica Marija Zaharova, a glavni na braniku Vučića bio je - Marko Đurić. Nije da smo mnogo očekivali od njega, ali kako ga je branio, bolje da nije. Izneo je informaciju da je Vučić Putina na sastancima čekao i po sat i po vremena, čime ne samo da je dodatno obrukao predsednika, već se logično nametnulo i pitanje da li nas to laže Đurić sada ili nas je lagao Vučić ranije, svaki put kad nam je govorio kako ga je Putin dočekao kao grofa. Sve u svemu, ne kaže se džabe „Dabogda te branili ko Marko Đurić Vučića“, a kako stvari stoje, uskoro će se govoriti i „Dabogda te branili ko Vučić Srbiju pred Trampom“. Ali dobro, na kraju dana, makar imamo olovku. I ključ.
