Srđan Milošević, tekst za Peščanik.net, 5.9.2020.
Predsednik Republike putovao je u Vašington na razgovore sa delegacijom Kosova, osokoljen čudnovatim dokumentom, do sada nepoznatim u istoriji ovdašnje ustavne parlamentarne demokratije, čak i ovako sakate. Naime, vlada je ispratila predsednika na daleki put jednom deklaracijom-proskinezom „o podršci aktivnostima predsednika Republike koje se odnose na razgovore sa predstavnicima privremenih institucija u Prištini“, kojom su članovi izrazili „jedinstven stav da je dosadašnje delovanje predsednika Republike na najbolji način usmereno ka zaštiti interesa Republike Srbije na Kosovu i Metohiji“.
Ovakvim aktom vlada je u suštini postigla sledeće: prekršila Ustav Republike, ponizila samu sebe do razumu neshvatljive niskosti i dala carte blanche predsedniku da u Vašingtonu radi šta hoće. Vlada samo, kao zainteresovani kibicer, stoji sa strane i navijački skandira. Osim toga, deklaracija je i potpuno promašena kao akt. Prema Zakonu o vladi „deklaracijom se izražava stav Vlade o nekom pitanju“. Postoji li vlada na svetu koja usvaja deklaraciju u kojoj de facto ne iznosi nikakav sopstveni stav nego saopštava da se unapred slaže sa stavom predsednika, ma kakav stav o pitanjima koja će biti pokrenuta predsednik zauzeo u toku (u tom trenutku – predstojećih) pregovora?!
Prema Ustavu Republike Srbije vlada „utvrđuje i vodi politiku“, a isto predviđa i Zakon o vladi. Od ove svoje uloge ona ne može demisionirati i prepustiti nekom drugom da „utvrđuje i vodi“ državnu politiku. Prema tome, vlada je jedino mogla da predsedniku Republike odredi smernice i okvire u kojima može da se kreće kao pregovarač, što je takođe problematičan format, ali bi se njime sačuvalo makar nešto ustavnosti i trunka časti. Umesto toga, vlada Republike Srbije odabrala je sasvim drugačiji, suprotan i neustavan pristup.
Taj pristup je istovremeno i beznadežno pogrešan, sa stanovišta eventualne iskrene borbe ove vlasti da do priznanja Kosova kao samostalne države ne dođe. Naime, umesto da predsedniku Republike obezbedi koliko-toliko sigurnu odstupnicu u vidu vladinih smernica u slučaju da dođe do (napadno najavljivanog) pritiska da se prizna nezavisnost Kosova, vlada je, dajući mu carte blanche, faktički stvorila političke uslove da Vučić u Vašingtonu zaista potpiše bilo šta i da to bude, makar politički, isto kao i vladina odluka. Umesto, dakle, da predsedniku obezbedi odstupnicu od spoljašnjeg pritiska, ona mu je obezbedila isključivo unutrašnju odstupnicu za slučaj da u Vašingtonu prizna nezavisnost Kosova. Ako je ovo drugo zapravo i bilo namera, onda je reč o podlosti posebne vrste. A moguće je i da je sve samo još jedan jeftini politički vodvilj iz dobro poznatog „superheroj“ žanra, u kojem se sve inscenira tako da se stvori fama da je jednom čoveku u ruke prepuštena sudbina čitave zemlje i da se on sa Scilama i Haridbama borio i izborio bolje nego što bi to činili oni kojima je to, zapravo, zadatak. Umesto da taj zadatak vrše, oni sede i pokorno priznaju svoju nesposobnost ovako nedostojnim aktima.
