Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 15.9.2020.
Za sad je dobro. Tako izgleda škola u prve dve nedelje septembra. Ako zaboravimo na zastrašivanje prvog dana škole, od koga je ministarstvo u međuvremenu odustalo, nije bilo ozbiljnijih incidenata niti je buknula zaraza. Izgleda da sve kako-tako radi, da su rasporedi časova sa naizmeničnim odlascima u školu i sedenjima kod kuće ipak mogući. Povrh toga, ako ih pitate, nastavnici će vam reći da su deca – ona starija pogotovo – dobra. Da razumeju okolnosti. Da im se spremno prilagođavaju. Da se trude da zajedno sa nastavnicima skraćeno vreme i proređeni boravak u školi iskoriste na najbolji način. Na površini, reklo bi se, imamo – školsku idilu. Pod pritiskom zaraze kao da škole – nastavnici i deca zajedno – pokazuju svoje najbolje lice.
Ne treba se, međutim, zavaravati prividom: ispod površine vri. Sva je prilika da je istina da prosvetni radnici i učenici daju sve od sebe. Ali, to naprosto nije dovoljno. Ministarstvo prosvete sa Šarčevićem na čelu nametnulo je sistem rada koji preko svake mere troši vreme i nastavnike, dok sa druge strane, to je već sada jasno, učenici neće dobiti ono što je zadato planovima i programima.
Treba odmah reći, ti planovi i programi su loši i nije nikakva šteta ako se ne ispune. Nevolja leži negde drugde: završni ispiti prave se prema tim planovima i programima. Ministarstvo i Šarčević naprosto nisu smeli da dozvole da počne nova godina a da se pre toga ne dogovore i ne izbace barem pola od predviđenog gradiva. Naime, sa rasporedima pohađanja škole osmišljenim u ministarstvu, otprilike će biti moguće preći polovinu od onoga što planovi i programi predviđaju. A za tu polovinu, nastavnici će – recimo to kolokvijalno – ispustiti dušu. Dok deca, to se već sada vidi, nemaju osećaj da uopšte idu u školu. Dok ne počne ocenjivanje, naravno.
Pored neprimerenog obima gradiva u kombinaciji sa završnim testovima, druga mina na koju bi škola mogla nagaziti ove godine jeste novi masivni talas zaraze. Ako se gleda šta izgovaraju zvaničnici širom sveta, nije pitanje da li će do toga doći, nego – kada će to doći. To automatski znači povratak na nastavu na mreži. A to opet znači da se vraćamo na modele rada iz proleća ove godine, kada cilj svih realizovanih mera zapravo i nije bio obrazovno-pedagoški rad nego privid da se nešto uopšte radi. U međuvremenu, ništa se nije promenilo da u novoj sličnoj situaciji stvari budu drugačije. Kada se problemi u vezi s (preobimnim) gradivom s početka školske godine ukrste sa takvom potencijalnom nastavom na mreži – školsku 2020/21. možemo mirno da precrtamo kao nepostojeću.
Preciznije, nije stvar u tome de je neće biti. Naprotiv, u jednom smislu to će biti izuzetno teška godina, iscrpljujuća posebno za prosvetne radnike, a izvanredno stresna za učenike i roditelje kada na red dođu ocene i završni testovi. Ali, iz ugla prosvetnog i pedagoškog učinka, ona ne samo da neće imati pozitivan rezultat, nego će se zakucati u duboki minus.
O manjkavostima i nedovoljnim resursima za nastavu na mreži ovde smo već više puta govorili. Naglasili smo i objasnili nekoliko stvari: a) ministarstvo se oslanja na privatne resurse nastavnika i đaka i ni na jedan način ne pokušava da taj neopravdani dodatni trošak kompenzuje (povećanjem plata, vanrednim dodacima, nabavkom opreme); b) ti privatni resursi su oskudni i ne dozvoljavaju da se nastavom na mreži uradi makar onoliko koliko to dozvoljavaju inače mali kapaciteti takve nastave; c) prvo i drugo pojačava socijalne razlike, dramatično pojačava raslojavanje učenika i među njima privileguje već privilegovane. To smo dakle elaborirali.
Hajde sad da vidimo šta nam još otkriva početak nove školske godine. Prvo, nije tačno da se obim rada nastavnika zadržao u uobičajenim okvirima iako se to na sva usta obećavalo iz ministarstva. Naprotiv, nastavnici rade znatno više. Pored toga što drže „pravu“ nastavu u školama, moraju da pripreme i materijale koje šalju deci koja taj dan ili te nedelje ostaju i rade kod kuće. Povrh toga, trebalo bi da odgledaju i televizijske časove, kako bi znali na šta da računaju u radu sa decom u školi, a pogotovo kada treba đake da ocene. Na sve to još moraju da redovno sastavljaju planove, a onda i izveštaj o realizaciji tih planova, kao da je stanje redovno, a ne izvanredno i naprosto odbija da se isplanira. To su barem četiri različite aktivnosti, u poređenju sa jednom ili dve u redovnim okolnostima.
To međutim nije sve. Pokazalo se u prve dve nedelje da deca kod kuće slabo rade, dok su u školi krajnje angažovana i prilježna. Časovi na TV ne rade dobar obrazovni i pedagoški posao, sasvim očekivano, a materijale koje im pošalju nastavnici, učenici pogledaju samo površno, ako uopšte pogledaju, što je takođe očekivano. To znači da svaku nastavnu jedinicu nastavnik radi dva puta, sa svakom od dve grupe na koju je jedno odeljenje podeljeno posebno. To, očigledno, dvostruko usporava prolazak kroz zadato gradivo. Posebna je priča sa onim predmetima za koje nisu ni snimljeni televizijski časovi, poput recimo stranih jezika. Sva je prilika da su roditelji koji to svojoj deci mogu da priušte već pribegli privatnim časovima iz takvih predmeta.
Poseban detalj u ovoj priči su kontrolni i pismeni zadaci. Časovi pripreme i časovi na kojima se to radi takođe se udvostručuju. Deca koja su za to vreme kod kuće praktično nemaju šta da rade. Za njih je to izgubljeno vreme, ali taj gubitak niko nije uračunao kada je planirao ovu školsku godinu. Tako se vraćamo na ono što smo ovde jednom već zaključili: možda se podela odeljenja i naizmeničan odlazak u školu i mogu rešiti prostorno, ali vreme je resurs koji se ne može udvostručiti i to potvrđuju prve dve nedelje škole. Neko bi morao praktično odmah da smanji gradivo i odredi minimum sadržaja za ovu školsku godinu u skladu sa realnim, a ne zamišljenim okolnostima. Ali, taj neko ne radi ništa, a kada stignu rokovi, improvizovaće kao i do sada. Prelazak na nastavu on line, ako do toga dođe, samo će pogoršati stvari. Jer za takvu nastavu ovde niko nije spreman, kao što ni na proleće nije bio, a u međuvremenu, da ponovimo, ništa se na tome više nije uradilo.
Da li je moglo drugačije? Na primeru iz Nemačke vidimo da se posle prvih par opreznih nedelja, škole sve više vraćaju na rad u punom kapacitetu kao da su okolnosti redovne. Kod nas ne postoji naznaka da se tako nešto planira – na to se ni ne pomišlja. Ko zna, možda se taj oprez pokaže kao opravdan. A moguće je i da će se pokazati da se propustila prilika da deca bar neko vreme idu u „normalnu“ školu. U našem susedstvu, škole su počele godinu sa nastavom na mreži. Ali se u nekima od njih zaključilo da tu nastavu nastavnici treba da drže iz samih škola. Tako su školski rasporedi ostali isti, a nije se povećalo ni opterećenje nastavnika. Uz sve to, nije došlo do preklapanja radnog mesta sa privatnim prostorom, barem za nastavnike. Konačno, koriste se resursi škola, a ne privatni resursi. Sa takvog modela nastave na mreži biće lako vratiti se redovnoj nastavi, ako bude uslova za to.
Imamo i treći primer. U pojedinim školama na svoju inicijativu nastavnici snimaju svoje časove i posle škole ih postavljaju na platforme dostupne deci koja su taj dan ostala kod kuće. Ovo ne može biti adekvatna zamena za fizičko prisustvo na času, ali nekakva zamena ipak jeste, a pri tom se opet troši znatno manje resursa na strani prosvetnih radnika. Uz nešto bolju opremljenost, takvi časovi bi mogli uživo ići na mreži za drugi deo odeljenja. Naše škole nisu opremljene za takvo „emitovanje“ nastave, niti je ministarstvo uopšte uzelo u obzir takvu mogućnost. A novac potreban za opremu za takvu nastavu zapravo je minimalan.
Potonji predlog je, naravno, i najrizičniji. Narušila bi se poslovična izolovanost časa. Nastavnički slogan – šta ja radim iza vrata učionice, moja je stvar – izgubio bi smisao. Ali, s druge strane, ta svojevrsna demokratizacija škole mogla bi biti okidač za procese koji bi vodili ka temeljnoj reformi i demokratizaciji čitavog domaćeg obrazovnog sistema. To je, međutim, rizik koji (ova) vlast (pogotovo) želi po svaku cenu da izbegne. Ne samo da je za nju jeftinije da optereti nastavnike i đake i osloni se na njihove privatne resurse, nego je to i najbezbednije po nju. A to što je rezultat takvog obrazovnog rešenja – nula, ministarstvo sa Šarčevićem na čelu ne mari, jer oni ionako nisu tu zbog obrazovanja.
