Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 29.9.2020.
A sad vam napisah da se ne miješate s nekim koji se brat zove ako je bludnik… I izbacite zloga između vas samih. (1. Kor. 5.11 i 5.13)
Tradicionalni konzervativni argument u prilog društvenog i političkog značaja religije, pre svega hrišćanske, glasi da ona u privatnoj sferi pojedincu pruža izvestan životni ili moralni kompas. Dok bi u javnoj sferi institucionalno organizovana Crkva mogla da predstavlja branu samovoljnim postupcima vlasti. Pritom, oba nivoa argumenta ne podrazumevaju prodor ličnih ili kolektivnih uverenja u javnu sferu, ali računaju sa unutrašnjom snagom religijskog učenja koja u određenim situacijama ili trajno može biti korisna za društvo i politiku.
U našem slučaju, svedoci smo obrnutog procesa. Društveno i političko okruženje utiče, odnosno diktira ponašanje i u Crkvi. Naime, u periodu još uvek nekonsolidovane autokratije, krajem 2012. i do sredine 2013, bilo je moguće pozvati na odgovornost određene crkvene zvaničnike. Dobar primer je slučaj episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija. Ali je danas, kada se lična rušilačka volja ustoličila kao vrhovni politički, pravni i moralni arbitar u društvu i državi, to nemoguće učiniti. I to vidimo na primerima vikarnog patrijarhovog episkopa Stefana Šarića, kao i sveštenika, profesora i prodekana Bogoslovskog fakulteta Vladimira Vukašinovića.
Istraga nadležnih organa u vezi sa otmicom i prebijanjem studenta Marka Žarkova, iza koje bi, prema izjavi Žarkova, mogao da stoji episkop Šarić – zbog obelodanjene ljubavne veze – sporo se odvija i za sada ne znamo da li je patrijarhov vikar saslušan od strane policije. Ali zato znamo da je reakcija crkvenih tela sasvim izostala. Istovetno je i u slučaju Vukašinovića, javno optuženog od strane studentkinje za višestruko silovanje – nema reakcije nadležnih u SPC, niti sa Bogoslovskog fakulteta, gde Vukašinović radi. Ali se zato sa posla na fakultetu uklanjaju ljudi koji se ovakvim postupcima javno protive.
Tako je Sinod SPC, postupajući protivpravno, oduzeo blagoslov profesoru Rodoljubu Kubatu, što će značiti njegovo izbacivanje sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i ugrožavanje lične i porodične egzistencije. Pojedinci na visokim crkvenim funkcijama u sinodu su – tako izgleda sa strane – izgubili svaki osobni moralni kompas, što je u neskladu sa konzervativnom računicom sa početka teksta. Međutim, dodatno je tragično i to što se u političkom kontekstu ovakvi protivpravni i moralno problematični postupci sinoda mogu pravdati specifičnom vrstom političke argumentacije.
Dakle, u kakvom političkom svetu žive pojedini članovi Sinoda SPC? Podizanje velikog spomenika Stefanu Nemanji izazvalo je, komentariše episkop bački, nesmenjivi član sinoda, na stranicama Politike, pravu „autošovinističku histeriju“. Još se kaže da su kritičari sledbenici onih koji su „slali ljude na Goli otok“, te da sadašnje, navodne pretnje da će spomenik biti miniran kada se promeni vlast, treba shvatiti ovako: „Nema nikakve sumnje da bi tako prošli i svi koje on (neki Popović je tako navodno pretio – V.V.) doživljava kao političke protivnike. U tom smislu, kao sastavni deo istog nasilničkog i zločinačkog mentaliteta, shvatam pripremanje lomače za pojedine vladike i slične pretnje arhijerejima. Da ponovim, ne treba ni najmanje sumnjati u ozbiljnost tih pretnji, zato što je naš pravoslavni narod sve to već doživeo i preživeo“. Interesantno je da ovaj episkop potpuno vlada populističkom retorikom, te stavlja znak jednakosti između „pravoslavnog naroda“ i crkvenih arhijereja. Vladike i narod su jedno, ali u tom jedinstvu pripadnici naroda ne mogu očekivati pravdu prilikom ugrožavanja njihovih ljudskih i građanskih prava – vidimo to u slučaju Šarić-Vukašinović.
Na primeru ovog i sličnih razmišljanja pada i drugi deo konzervativnog argumenta da će Crkva javno reagovati u slučajevima kada državna vlast izađe iz svojih okvira. Jer, kako javno istupiti protiv autokrate, kada upravo od njega očekuje zaštitu od „pogroma“ koji pripremaju opozicija i kritičari spomenika na internetu? U savezu sa moćnijima, zvanična Crkva navodno strepi od onih koji su slabiji. Ipak, u pitanju je populistički konstrukt u službi ciničnog opravdanja svakog nepočinstva izvršenog od strane moćnika, bilo da su na političkim ili crkvenim funkcijama. Nedavno je u Crkvi proslavljen praznik svetog Jovana Krstitelja, novozavetne ličnosti koja je stradala baš zato što pred vlastodršcima nije ćutala, tako da brutalnu ideologiju jednog episkopa ne možemo povezati sa hrišćanskim duhom.
U tekstu „Bunt u srcu Biblije“ profesor Kubat se zapitao: „Ako na zemlji nema pravde Božije, kako će na nju sići Carstvo Božije? Ovo pitanje se tiče hrišćanskog delovanja u svetu. Ako hrišćani ćute ili odobravaju nepravdu, da li su oni na putu Carstva Božijeg?“ Na osnovu ove zapitanosti možemo definitivno odbaciti deo konzervativnog argumenta, jer se politički i društveno etablirana Crkva teško može pobuniti protiv vlasti. Ali zato bar možemo zaključiti da se snaga hrišćanskog duha nalazi kod onih koji bivaju odbačeni, progonjeni i koji stradaju, bilo da su profesori ili studenti.
