Obeshrabrujući položaj mladih u Srbiji diktira njihove stavove
Samo da diplomiram, pa da emigriram
Mladi veruju da nisu ciljna grupa nijednog političara ili partije u Srbiji. Sete ih se samo uoči izbora u sporadičnim demagoškim obećanjima koja iščile čim se prebroje glasovi
Laži, korupcija, krađa, cirkus, farsa, konfuzija, „pljuvanje“, prve su asocijacije mlade generacije na reč „izbori“, prema istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Prikupljanje mišljenja sprovedeno je u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Vlade Švedske, putem onlajn ankete među 1.219 ispitanika starosti od 15 do 30 godina sa teritorije cele države, a tokom ovogodišnje predizborne kampanje. O odnosu izbornih aktera prema mladima i svom položaju u društvu izjasnile su se i fokus grupe, sačinjene od istaknutih pojedinaca i predstavnika studenata, srednjoškolaca i radno angažovanih.
Da rastuće razočaranje nije prešlo u apatiju, pokazao je porast volje mladih da izađu na glasanje, što su oni videli kao vrednost samu po sebi, nezavisnu od zatiranja demokratije u Srbiji, oličenog u „neslobodi medija, nepostojanju nezavisnog sudstva, saradnji vlasti sa kriminalnim grupama“. I autonomno od klime gde „mladi nisu ciljna grupa nijednog političara sa trenutne scene“, osim u vidu sporadičnih demagoških obećanja (uglavnom iz SNS-a), a uvek uoči izbora. Kao primer pretvaranja mladalačkog potencijala u „zatupljenu i apolitičnu“ masu, ispitanici su istakli pandemiju korona virusa, kada se vlast fokusirala na penzionere, „kojima se lakše ispira mozak“, kako su naglasili u odgovorima.
Ovo bi značilo da su mladi sve svesniji potrebe za sopstvenim učešćem u političkom životu Srbije, iako ne kroz partijsku participaciju, jer „ne veruju nijednom političaru“, niti imaju poverenja u institucije, od vojske i policije, do crkve i medija. Kao vid svrsishodnijeg delovanja oni vide inicijative, peticije, proteste, kao i angažman u udruženjima građana. Stranke su za njih „zatvorene strukture“, udružene često i po porodičnoj liniji, a u cilju sticanja profita i privilegija.
U tom političko-ekonomskom okviru, čiji su mladi često i nesvesni taoci, čak 20,02 odsto čini korpus nezaposlenih, što je već dugo glavni problem mladeži. Čak 63,5 odsto od ukupno oko 1,3 miliona mladih uopšte ne zarađuje, 23 odsto ima zaradu manju od proseka, a tek nešto više od 10 odsto ima platu veću od prosečne, što utiče na kasno osamostaljivanje od roditelja, te kvalitet života mladih uopšteno.
Prema zvaničnim podacima, do posla najlakše dolaze oni sa srednjim stručnim obrazovanjem, a najteže gimnazijalci i fakultetski obrazovani. Poslednji odlaze u inostranstvo „jer se tamo njihovo znanje mnogo više ceni“, dok je ovde potpuno diskreditovano „falsifikovanim diplomama i fantomskim privatnim fakultetima“.
Pri zaposlenju, mladi više rangiraju zaradu od mogućnosti napredovanja, pa bi se vrlo mali broj njih zadovoljio platom nižom od 65.000 dinara, dok većina raspon od te cifre do 100.000 dinara smatra dovoljnim za pristojan život. Ipak, često rade „šta stignu“, dok se ne zaposle u struci, premda tek jedna petina njih radi ono za šta se školovala, dok bi se i drugi prekvalifikovali po potrebi tržišta.
Prema jednom od zapažanja, otežavajući faktori pri zapošljavanju su dvostruki. Jednim delom, oni su sistemski, jer država ne usmerava ka sektorima gde je potrebna radna snaga. Drugi su razlozi kulturološki, pa se traže mogućnosti poput „uglavljivanja u neku kancelariju“, dok se, recimo, zanatska zanimanja nipodaštavaju, iako mogu da obezbede pristojne zarade.
Autor: Dragana Nikoletić
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 20.8.2020.
