Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 18.9.2020.
Kako izaći iz bojkota – to pitanje leži u osnovi teksta Vesne Pešić od pre tri dana. Pitanje je na mestu. Verujem da odgovor ne zavisi od analize kako se u bojkot ušlo i da li je on bio opravdan ili ne. Verujem takođe da događaji u Demokratskoj stranci, koji su u fokusu jednog dela teksta Vesne Pešić, nemaju mnogo veze sa traženjem odgovora. Zato o tome vrlo kratko.
Na primeru Zelenovićeve izborne golgote bez kraja u Šapcu mogu se iscrtati svi razlozi za izlazak na izbore, odnosno za bojkot. Ako novoradikali uzmu vlast u Šapcu (neka to bude i sa jedva natpolovičnom većinom) uslediće okupacija tog grada po obrascu okupacije čitave Srbije. Ako se nešto ne promeni na vrhu vlasti, svake sledeće izbore u Šapcu novoradikali dobijaće sa dvotrećinskom većinom, kao i svuda drugde, na mesnom ili nacionalnom nivou, gde su se u prvom koraku kako-tako dokopali vlasti.
Novoradikali se ne ustežu da sve raspoložive resurse mimo zakona upotrebe za svoje sebične ciljeve u grabljenju i zadržavanju vlasti. Sve i ako im se na izborima suprotstavite kao vlast na mesnom nivou, oni će ilegalno iskoristiti sva tela sa viših nivoa vlasti da vas na tim izborima pokradu i potuku. Pred ove izbore, opozicija svuda, pa i u Šapcu sa Zelenovićem na čelu, nije imala resurse da se tome suprotstavi. Stoga se čini da su izbori za Šabac, ili preciznije bitka za Šabac, argument u prilog bojkotu.
Demokratska stranka je nešto sasvim drugo. Ako je Zelenovićev pokušaj bio barem hrabar, a jeste, utoliko više što je bio osuđen na neuspeh, sve što se događa u Demokratskoj stranci naprosto nema smisla. Ta stranka je već neko vreme ispod cenzusa i na margini greške u istraživanjima javnog mnjenja. Oko čega se tačno bore njeni sadašnji i bivši članovi stoga je sasvim nejasno. Tim pre što je to borba između onih koji su stranku spustili ispod cenzusa i onih koji za stranku još nisu uradili praktično ništa.
Duplo golo – tako izgledaju strane u sukobu u Demokratskoj stranci, ako bi se danas podvukla crta. Ako se tu neko bori za poslovičnu dušu stranke, jer telo je izgleda odavno mrtvo, onda bi moje simpatije pre išle ka Lutovcu nego prema onima koji su stranku ugušili. Ali, ovo navijačko opredeljivanje, ponovimo to još jednom, potpuno je izlišno jer u stvari se više ne zna šta je od te stranke uopšte ostalo. Kruži podatak da je oko šest hiljada članova platilo članarinu. Neka se njih šest hiljada i dalje zabavlja.
Ako se pogledaju glasovi iz Šapca, Zelenović u tom gradu ima više pristalica nego što ih Demokratska stranka ima u čitavoj Srbiji. Zato su Šabac i Zelenović važniji od sapunice iz Demokratske stranke. I preko njih ćemo se vratiti na pitanje sa početka – kako izaći iz bojkota? Jedna šansa je već propuštena. Takozvana udružena opozicija mogla je staviti sve svoje resurse na raspolaganje Zelenoviću i njegovim aktivistima na ponovljenim izborima u Šapcu.
Ako se izbori još jednom budu ponovili, nije kasno da udružena opozicija to uradi u drugom pokušaju. Time bi se poslalo nekoliko važnih poruka. Prvo, bojkot nikada nije bio niti može biti trajno političko opredeljenje, jer bi bio sasvim besmislen. Bojkot je jednokratno sredstvo. Bojkotom se želelo reći nekoliko stvari. Prvo, u Srbiji ne postoje uslovi ni za slobodne, a kamoli fer izbore. To se pokazalo. Drugo, predstavnička tela u Srbiji samo su fasada za ličnu samovolju osobe na čelu jedne stranke. Zato je izlišno nadmetati se u nemogućim uslovima za mesto u njima, ako ta borba nema nikakvih izgleda da uspe. I to se pokazalo, pogotovo nestankom parlamenta i vlade iz institucionalnog života Srbije posle izbora.
Treće, bojkot je trebalo da pokaže da se opozicija bori za zajedničko dobro, a ne za ličnu korist njenih glavnih aktera. Nema boljeg načina od bojkota da se u ovim uslovima to pokaže. I to se, naposletku, pokazalo. Ali, postoji i četvrto, bojkot je tek prvi korak. Drugi korak bi morao biti ponovni ulazak u političku borbu. Ponovljeni izbori u Šapcu su izvanredna prilika za to. Opozicione stranke bi sve svoje (bolno oskudne) resurse sada trebalo da stave na raspolaganje Zelenoviću, da se u Šapcu spasi što se spasiti može. Time bi se i simbolično opoziciona čegrst oko bojkota ostavila u prošlosti, a okrenula nova strana u opozicionoj borbi.
Sve što je važilo za bojkot može važiti i za priticanje u pomoć prema novoradikalima opoziciono nastrojenim žiteljima Šapca. Na povećanu prisutnost režima u Šapcu može se odgovoriti povećanom vidljivošću opozicije u Šapcu. I novim opozicionim jedinstvom. Tim pre što bi sada izostale priče o kvotama i kasnijoj podeli vlasti među opozicionim akterima. Situacija je u tom smislu i čista i bezopasna, ne bi bilo loše iskoristiti je. Svrstavanje uz Zelenovića pokazalo bi i da sujete glavnih aktera u opoziciji nisu problem. Svi uobičajeni prigovori na politički rad opozicije bili bi tim jednim jakim simboličnim gestom poništeni.
Ako se zaista još jednom ponove izbori na više mesta u Šapcu, onda bi pobeda Zelenovića i opozicije na tim mestima bila i prva simbolična pobeda opozicije u završnom obračunu sa režimom. Važnost te pobede ne bi mogao da umanji ni konačan ukupni rezultat izbora u Šapcu. Jeste, tako je malo u igri, par izbornih mesta, a mnogo bi se dobilo.
