Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 16.9.2020.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
Radio televizija Srbije je veliki deo svog programskog sadržaja 15. septembra posvetila obeležavanju „novog zajedničkog praznika Srbije i Republike Srpske“ – Danu srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Manje više isto to je radila i većina drugih medija. Mnogi od njih su i pre javnog servisa, kao valjda prvu i atraktivnu vest, preneli objavu sa Fejsbuk profila već famoznog zamenika gradonačelnika Beograda da će „najvažnije ulice u Beogradu na Dan srpskog jedinstva biti okićene sa 4.000 srpskih zastava, da će tim povodom Most na Adi, Brankov most, palata Albanija, Dom Narodne skupštine i fontana na Slaviji biti osvetljeni u bojama srpske zastave, sve državne institucije i javni objekti okićeni srpskim zastavama, dok će sa fontane na Slaviji biti emitovane himne Srbije i Republike Srpske“.
Za stanje naše medijske scene sasvim je indikativno da su skoro svi mediji, uz par časnih izuzetaka, ignorisali za izveštavanje o prazniku bitnu a jednostavnu činjenicu – 15. septembar nije praznik.
To je jednostavno fakt, prosta činjenica. U skladu sa Ustavom Republike Srbije državni praznici se utvrđuju zakonom, a u Zakonu o državnim praznicima ovog praznika nema.
S tim u vezi treba ostaviti po strani besmislenu raspravu (sličnu onoj koju vlast nameće povodom megalomanskog spomenika Stefanu Nemanji) o tome da li 15. septembar zaslužuje da bude praznik. Naravno da zaslužuje: dan kad je probijen Solunski front je veliki, sjajan datum ne samo u našoj već u međunarodnoj istoriji i kao takav izvesno zavređuje da bude pamćen i obeležavan. I da praznik postane na dostojan način, dakle ne tako što će biti proglašavan za praznik na bilo čijem Fejsbuk profilu, makar i uz zaglušnu spinovanu medijsku kampanju nego, kako treba i valja, na osnovu zakona.
Ideja o novom prazniku pojavila se sasvim nedavno; saopštena je javnosti krajem avgusta, posle susreta predsednika Srbije s članom predsedništva Bosne i Hercegovine Miloradom Dodikom, kad je Vučić najavio uspostavljanje novog, zajedničkog praznika Srbije i Republike Srpske. I sam Vučić je tada (Tanjug, 26.8.2020), valjda upravo imajući u vidu ustavni i zakonski kontekst, rekao da će to „predložiti nadležnima“. Naravno predložiti, jer da bi ideja uopšte mogla biti realizovana na jedini pravno korektan način potrebno je da se pripremi predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim praznicima, da se predloži Skupštini Srbije i da ga ona usvoji.
Ali nadležnima ništa nije predloženo. Uostalom, Srbija i nema Skupštinu. Ona je u konstituisanju stigla jedino da verifikuje mandate, da stvori uslove da novi poslanici primaju plate i paušale, ali nije izabrala ni rukovodstvo ni radna tela i još nije u mogućnosti da vrši zakonodavnu funkciju. A nemamo ni Vladu koja bi mogla da predloži zakon. Nova nije izabrana a postojeća tehnička, budući da joj je prestao mandat, ne može, shodno čl. 17. Zakona o Vladi, predlagati zakone.
Ali i da imamo skupštinu i Vladu, da li bi to dežurne protagoniste vlasti u njihovoj nervoznoj žurbi i svakodnevnom takmičenju da što pre realizuju svaku predsednikovu ideju odnosno želju – sprečilo da stvar reše na svoj način? Način na koji zakoni i institucije imaju krajnje relativnu vrednost, često samo fasadnu.
Vrlo malo verovatno. Osim toga, zar već samo to što i tri meseca posle izbora (na kojima je vlast uzela bezmalo sve mandate) ne postoje ni parlament ni Vlada, samo po sebi jasno ne govori da su faktičkoj vlasti institucije zapravo nepotrebne?
