Srđan Milošević, tekst za Peščanik.net, 9.9.2020.
„Jedan od najboljih studenata u istoriji Pravnog fakulteta“, trenutno na funkciji predsednika Republike, doslovno ovako vidi svoju ulogu u državi: „Ja sam predsednik, koji po Ustavu zastupa (sic!) zemlju unutar zemlje i u inostranstvu, koji je dobio ovlašćenje vlade, koje nije bilo ni potrebno…“ Ovim stavom Vučić je, kao retko kada eksplicitno, nedvosmisleno pokazao da niti mari za Ustav Republike, niti ga razume (premda, ne demonstrirajući ovako otvoreno taj nemar i neznanje, to de facto pokazuje čitavom svojom vladavinom).
Po slovu Ustava predsednik Republike „predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu“. Iz ovako šture odredbe, koja nije preciznije razrađena ni u Zakonu o predsedniku Republike, laiku bi se moglo učiniti da Ustav predsedniku daje jedno bezobalno ovlašćenje kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Međutim, stvari uopšte ne stoje tako, naprotiv, a ni Vučić nije laik. Naš pravni poredak jasno razlikuje predstavljanje od zastupanja. Jedino zastupanje podrazumeva ovlašćenje zastupnika da preduzima punovažne pravne poslove u ime i za račun zastupanog, dok predstavljanje po sebi, u odnosu na predstavljanog, takvo ovlašćenje ne daje. Vučićeva „greška“, otuda, uopšte nije slučajna: on je negde u svesti zadržao pojam zastupanja kao pojam kojim se označava velika pravna moć i onda je na, malo je reći, užasavajući način svoje ustavno ovlašćenje predstavljanja Republike Srbije protumačio kao pravo na zastupanje. A razlika je upravo suštinska. Istina, pošto u ustavnom pravu pojam predstavljanja nije najjasnije definisan, do razumevanja normi u kojima se pominje taj pojam može se doći sistemskim tumačenjem.
Naime, iako se ovdašnjem pravnom poretku mnogo toga može zameriti, ipak osnovni pojmovi i kostur tog poretka nisu podložni proizvoljnostima i nekakvog reda u sveopštem haosu ipak ima. Tako je u Zakonu o vladi nedvosmisleno rečeno da „Vlada zastupa Republiku Srbiju kao pravno lice… ako zakonom nije što drugo određeno“. Zakonom o predsedniku Republike u smislu zastupanja nije ništa drugačije određeno, kao ni Zakonom o spoljnim poslovima, tako da ostaje nepobitno, nedvosmisleno i neprikosnoveno da vlada vlada i zastupa Republiku Srbiju, a predsednik „predsednikuje“ i predstavlja je. Predstavljanje u ovom kontekstu ima u najvećoj meri protokolarni značaj, što odgovara duhu Ustava i čitavom ustrojstvu državne uprave u Republici. Zaista, ne može biti jednostavnije. Čak i kada nije moguće utvrditi šta (sve) podrazumeva predstavljanje, nema mesta ni najmanjoj sumnji oko toga da ono svakako ne podrazumeva ovlašćenje za zastupanje. To, sa stanovišta domaćeg pravnog poretka, znači da predsednik ne može u inostranstvu preuzimati nikakve obaveze u ime Republike jer je on ne zastupa.
Zbog jasnog pravljenja razlike između predstavljanja i zastupanja u pravnom poretku, da je ustavotvorac tako nešto hteo, on bi u tekstu Ustava i napisao (kao što je predviđeno za druge funkcije u raznim normativnim aktima), da predsednik „predstavlja i zastupa“ Republiku Srbiju. Ali to bi, onda, bio neki sasvim drugačiji ustavni poredak – naime predsednički sistem – a ne parlamentarni. Otuda tvrdnjom da je ovlašćen da zastupa Republiku Srbiju a i ponašajući se tako predsednik Republike deluje kao uzurpator i konstantno vrši, jedan za drugim, državne udare „niskog intenziteta“, bez ikakvih pravnih i političkih konsekvenci.
Iako tvrdi suprotno, Vučiću je za preduzimanje pravno obavezujućih radnji bilo, sledeći slovo i duh Ustava, neophodno upravo nekakvo vladino ovlašćenje i, kako sam u jednom tekstu već istakao, jasno usmerenje u pogledu toga šta je vladina politika po pitanju Kosova. Osim toga, iako tvrdi da je tobože imao (po njemu – nepotrebno) ovlašćenje vlade, deklaracija, koju verovatno ima u vidu, nikako se ne bi mogla smatrati takvim ovlašćenjem: taj sramotni akt bez ikakvog sadržaja je navijačko parolašenje i ništa drugo. Ali, još jednom, ovde je naročito zabrinjavajuće što predsednik tvrdi da mu nikakvo ovlašćenje nije ni bilo potrebno, jer on navodno zastupa Republiku Srbiju.
Što se tiče pravne sudbine odredbi sadržanih u „vašingtonskoj hartiji“ tu je već potrebno ući u diskretne odnose međunarodnog i unutrašnjeg prva, o čemu je na Peščaniku već pisano. U suštini, iako pravno neperfektna, sa stanovišta unutrašnjeg pravnog poretka, Vučićeva vašingtonska radnja svakako može konvalidirati (vladinim odobrenjem, dobrovoljnim ispunjenjem preuzetih obaveza i slično) i oko toga ne bi trebalo da bude bilo kakvog spora. Sporno je zašto se dolazi u položaj da se, zarad negovanja jednog zaista patološkog kulta „supergenijalnog heroja nacije“, poništavaju sva pravila i procedure i zašto se pred potrebom veličanja Vučićevog političkog lika i dela na bunjištu nađu ne samo principi i dobri običaji demokratskog poretka, već i sasvim jasne odredbe zakona pa i samog Ustava.
