Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 11.9.2020.
Putin mi se izvinio – tako Vučić. Ej, Putin – pokušava Vučić da zaseni prostotu. Zamišljam kako se Putin izvinio Vučiću: Izvini, nisi ti Sharon Stone, šalili smo se. To jest: Прости, ты не Шэрон Стоун, мы шутили – na Vučićevom ruskom. Dobro, možda nije bilo baš tako. Možda se Putin izvinio preko leđa Marije Zaharove (na ruskom: Мария Владимировна Захарова) – kao, znaš, Vučiću, prijatelju, kakva je ona, svojeglava, što na umu to na drumu (u Vučićevom prevodu: знаешь, Вучич, друг мой, какая она, упрямая, что у нее на уме в дороге) i sve tome slično.
Vučić s razumevanjem klima glavom, na ruskom ili maternjem, svejedno je, jer se to ne vidi s druge strane žice, ili kako se to već kaže ako su koristili mobilne telefone.
Čitalac odmahuje glavom – nemoguće je da tako razgovaraju i izvinjavaju se predsednici, sve i ako je jedan od njih Vučić. Isto tako, nemoguće je da Zaharova uradi bilo šta na svoju ruku. Kao što je nemoguće, selimo se sad na drugi kraj planete, da se predsednici jedan prema drugome ponašaju onako kako se Trump ponašao prema Vučiću u Vašingtonu. A ipak, gledali smo svojim očima. I nismo verovali, čitalac i ja. Pa bi sad da nas ubede da nismo videli to što smo videli. Šta je drugo trebalo da vidimo? Vučić:
После три деценије врата Беле куће смо успели да одшкринемо. Никада нисмо имали подршку САД, увек су нам врата Беле куће била затворена. Бела кућа је била резервисана за Албанце и све друге који су против Срба. Сви су имали подршку Беле куће против Срба. Сада смо то променили“ (ćirilica Politikina).
Trumpova podrška izgleda kao Putinovo izvinjenje. Sve što Vučić kaže za izvinjenje – по реакцији Русије види [se] колико је поштовање Русије према њему лично и Србији – moralo bi važiti i za podršku. Dakle, po toj podršci se vidi koliko je poštovanje Sjedinjenih Država za Vučića lično i Srbiju. Recimo to jasno: kad god Srbija pristane da uradi sve što joj se kaže iz Vašingtona, i Srbija i onaj koji je u njeno ime na to pristao imaće poštovanje Sjedinjenih Država. Druga je stvar što se to na našem maternjem jeziku ne zove poštovanje, nego – ucena.
Elaborirajmo još malo šta je Vučić u stvari rekao. On kaže: Odškrinuli smo vrata Bele kuće. Ta vrata su nam do sad bila zatvorena. Dok su za nas bila zatvorena, sve vreme su bila otvorena za Albance sa Kosova i sve druge koji su bili protiv Srba. Svi su oni imali podršku protiv Srba. Ali, ja, Vučić, to sam sad promenio.
Kako je to promenio? Tako što je javio da će pristati na sve što je do juče tobože odbijao. I oni ga pozvali u Belu kuću da to potpiše. On otišao i potpisao. On njima potpis, oni njemu poštovanje u vidu nagrade. Samo što bi Vučić sad da nas uveri da se nije on promenio, zajedno sa Srbijom, nego se promenila Bela kuća i Trump u njoj. Čitalac sve zna o Trumpu. S obzirom na to, kako zvuči tvrdnja da se Trump promenio? Na stranu Trump: najmanje dve decenije američka administracija traži od Srbije da prizna Kosovo. Zato su vrata bila zatvorena i zato su se sad kao otvorila.
Ali, sve je u ovoj zbrci od međunarodne politike pogrešno. I Trump, i Putin, i Vučić pogotovo. Odškrinuta vrata, podrška, izvinjenje, poštovanje – gromopucatelne, a šuplje fraze. Kosovo je već dve decenije nezavisno od Srbije. Ispravno je da Srbija ne smeta Kosovu da ga priznaju druge zemlje i prime međunarodne organizacije, sve i ako sama odbija da ga prizna. To što ga neće priznati, dovoljno je da se pokaže da sa tom nezavisnošću iz ugla Srbije nešto nije u redu. To što neće smetati, pokazalo bi pak da je Srbiji stalo do dobrobiti žitelja Kosova, koje zvanično ionako (navodno) smatra svojim državljanima.
Nikakvi trumpovi, putini, zaharove, zabravljena ili odškrinuta vrata, podrške i njihovo uskraćivanje nisu potrebni da bi se razumela ova jednostavna, a ispravna poruka. Srbija uporno odbija da je pošalje, pa je i sad, sasvim očekivano, propustila priliku za to. Stoga se valja pitati – nisu li trumpovi, putini, zaharove, s vučićima na čelu, svi tu da pokriju još jednu krupnu grešku i tvrdoglavi inat. Možda stvar uopšte nije u tome da se pažnja odvuče od tobožnjeg priznanja. Možda se zapravo hoće sakriti da je sve ostalo po starom – dakle, mnogo buke ni oko čega. Poštovanje i podrška tu su, kao i sve ostalo – gola laž.
