Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 22.9.2020.
Šest meseci nakon smrti poznatog pravoslavnog teologa oca Aleksandra Šmemana (1921-1983), u njegovoj kancelariji na fakultetu pronađen je dnevnik. Šmeman nigde izričito nije napisao šta bi trebalo uraditi sa tim dnevničkim beleškama, ali je porodica odlučila da ih objavi pošto su delovi teksta ličili na pisanje autobiografije. U dnevniku su, kako stoji u predgovoru, zapisane veoma lične stvari, a pred sobom i Bogom izneti „lični bol i sumnje koje su nedeljiv deo svakog čoveka“.
Na više mesta Šmeman zapisuje ono što je i javno govorio: „Shvatio sam koliko sam umoran od ’pravoslavizma’, od te zaokupljenosti Vizantijom, Rusijom… sve to, bukvalno, pomračuje Hrista“. Ali u pojedinim delovima ima i zapažanja o političkom životu u SAD, zemlji koja mu je bila dom tokom većeg dela života. „Gledao sam Karterovu inauguraciju. Ono što me oduševljava je čin prenošenja vlasti, kada nestaju neprijateljstva i podele. Sve je grandiozno i sasvim jednostavno“. Danas znamo da se Amerika pod Trampom promenila i da upravo njen predsednik dovodi u pitanje izborni proces.
Ipak, Šmeman se nije bavio političkоm teologijоm, tako da je izostao svaki intelektualni interes za dokazivanjem. On je misli beležio kao američki građanin ruskog porekla, oduševljen činom prenošenja vlasti, odsustvom neprijateljstva i populističke podele građana – svime što je nedostajalo SSSR-u, državi u kojoj se rodio. Naravno da naše političko vreme nije sasvim isto kao i Šmemanovo. Međutim, pošto su lični bol i sumnje, radost i vera deo svakog čoveka, pokušajmo da zamislimo ljudsku stranu srpskog patrijarha i građanina koji se često sreće sa ovdašnjim predsednikom.
Дневник
Дан ми је почео литургијом, а наставио састанком са председником. Боже, како може толико дуго да прича. Неколико пута сам изјавио да је прави лав, или нешто у том смислу, не сећам се тачно. И сада, кад год се састанемо, он очекује нове похвале. Баш је дете. Подвиг је одржати пажњу док он говори, али ја то нисам ни покушавао.
Запамтио сам да је био у Вашингтону и да је нешто потписао. Ови што га критикују кажу да је потписивао само због себе, али ја у то не могу да поверујем. Да не мисли на народ не би га гласали. А да га нису изабрали за председника, не бих се сада састајао са њим, већ са неким другим. Што из мог угла изађе на исто. Уосталом, да је толико лоше, не би ови давали за Цркву. Ево, и храм Светог Саве ће ускоро завршити, ако Бог да. Има, додуше, и код нас у Цркви те борбе за власт, није да нема. Али ми то радимо из жеље да служимо Господу.
Заседање Синода. Епископ Буловић прича о аутошовинистима у Цркви, и каже да их има и на теолошком факултету. Не знам шта су аутошовинисти, а нисам га ни питао да ми ближе појасни о чему прича, како би што пре завршили. Он је, међутим, изостанак мојих питања протумачио као знак заинтересованог одобравања и наставио са даљим излагањем. На крају ми је било јасно само то да се још један професор мора удаљити са факултета због тог, како рече, аутошовинизма. У питању је, изгледа, нешто неприлично, чим се Буловић толико намерио да то искорени. Него, ако толико ревнује, да не претера па оптужи и мене?
Договорили смо се да Сабор нећемо сазивати. Није ми било баш пријатно. Ипак је Сабор предвиђен црквеним уставом, а сада је испало да га нисмо сазивали више од годину дана. Буловић каже да ће на Сабор доћи и они који хоће да руше Цркву, а можда и председника. Учинило ми се да му је важно и једно и друго. За тренутак сам помислио да и несазивање Сабора може угрозити јединство Цркве. И само што то нисам изустио, када је владика Давид узео реч, а мени је побегла мисао. Давид није рекао ништа ново. Прешло му је у навику да се у свему слаже са мојим имењаком. Али мени то не смета. Братску слогу и Господ благосиља.
Таман сам помислио да смо седницу завршили, дајући знак очима Хризостому и Јовану да ме прате у дизању са столице, када је бачки почео са причом о антисрпским медијима који воде хајку против епископа Шарића и то због неке девојке и неког момка. „Наставља се значи?“, рекао сам изненада и вратио се назад у столицу, мислећи на то да ли настављамо са заседањем Синода или не. Али је бачки то протумачио на свој начин, тако да је продужио: „Наравно да се наставља и препознаје се исти медијски антисрпски рукопис као и у случају професора Вукашиновића и оптужби за силовање студенткиње“. Е, тада ми је било стварно доста. Хоће ли ово заседање трајати унедоглед, помислио сам. Ја председавам, а он све време држи беседу.
Зашто сте уопште, молићу лепо, уписивали женскиње на теолошки факултет? Шта је следеће? Да их касније рукоположимо за свештенике и епископе? А после неку и за патријарха изаберемо? Жена патријарх!
Од тих мисли ми се завртело у глави, али ништа нисам рекао. Секретар Јовић ми је, видећи да се мучим, пружио чашу воде. Благочестиви секретар Јовић. Својевремено је волео да пише књиге о Косову, као да су нама књиге на ту тему потребне и као да ми без њих не би знали шта је за нас Србе Косово.
Завршисмо некако заседање.
Осећам да ме црквени послови и све то комешање која се ствара око патријарха, у овом случају мене, прилично исцрпљује. Да ли је та служба, питам се каткад, оно што је Господ заиста очекивао од мене? Надам се да јесте. Не би ме ваљда изабрали за патријарха да је другачије.
Ukoliko vas u ovom izmišljenom zapisu glavni lik podseća na oportunistu, pogodili ste. Ne mogu ni ja poverovati da patrijarh sve radi iz oduševljenja.
