Vladimir Gligorov, tekst za Peščanik.net, 28.9.2020.
Ovaj napis je zasnovan samo na novinskim vestima. Ne znam šta se događa iza zavese, a komentatori su pristrasni i stoga neinformativni. A opet, crnogorski slučaj je svakako značajan.
Ne znajući ništa o unutrašnjim odnosima u srpskoj crkvi, uvek sam imao utisak da Amfilohije nije baš sklon integraciji Srbije i Crne Gore, naprosto po pravilu „bolje prvi u selu nego drugi u gradu“. Pogotovo ukoliko je zapravo donekle neodređen rang između patrijarha i mitropolita. Patrijarh teško da može da ima onakav odnos prema srpskim vlastima koji mitropolit ima prema crnogorskim. A posebno mitropolit ne mora da se saglašava sa gospodinom Vučićem, dok Irinej mora.
Izbori su to čini se promenili. Zaista, Amfilohije je zaslužan za pobedu, ali održivost vlasti koja se stvara zavisi od gospodina Vučića. Jer dve najveće srpske stranke u Crnoj Gori zavise, sva je prilika i finansijski, od beogradskih vlasti. I te srpske stranke moraju da slede savete srpskih vlasti, jer su u manjini u crnogorskoj skupštini i u biračkom telu uopšte.
Odnos snaga je promenjen i kada je reč o Republici Srpskoj. Posle srpskih izbora, glasovi u Republici Srpskoj kao i oni glasača koji su poreklom iz Bosne i Hercegovine više nemaju istu težinu. Jer je sada većina sa kojom raspolaže gospodin Vučić tolika da nikakav lobi – kosovski ili bosansko-hercegovački – nema nikakvu težinu.
Uz to, zavisnost vlasti u Republici Srpskoj od finansijske pomoći iz Beograda je, sva je prilika, povećana usled rđavih privrednih kretanja u dužem vremenskom periodu. Pa srpski budžet preuzima obaveze banjalučkog. A nagoveštava se i pomoć Crnoj Gori posle razgovora Vučića sa Amfilohijem.
Tako da i Banja Luka i Podgorica zavise od Beograda. Dobitnik nastavka autokratske vlasti u Banja Luci kao i promene vlasti u Podgorici je gospodin Vučić.
Nije, bar kako sada stoje stvari, u interesu gospodina Vučića da nagoveštava aneksiju Republike Srpske ili da podržava ujedinjenje Srbije sa Crnom Gorom, čak i kada bi mogao. Dovoljno je da opstanak vlasti u Banja Luci zavisi od njega, a one u Podgorici od njegove kontrole nad srpskim strankama. Pa Amfilohije ne mora da sluša Irineja, ali mora da stupi u savez sa Vučićem.
Tome naravno valja dodati i potpunu kontrolu nad srpskom politikom na Kosovu. To sve dodatno marginalizuje srpsku opoziciju, još više nego početkom devedesetih godina prošloga veka. Ponekad centar zavisi od periferije, ponekad periferija od centra, što autokratiju u Srbiji čini slabijom ili jačom, ali opoziciju najčešće nemoćnom.
