Nadežda Milenković, tekst za Peščanik.net, 24.8.2020.
Sledeće godine će, po prognozama Svetske zdravstvene organizacije, uveliko još trajati pandemija. A mi ćemo, kako nam je rečeno u emisiji bombastično najavljenoj sa: budite tad i tad ispred televizora jer će predsednik Srbije saopštiti naciji najvažniju stvar do sada – graditi nacionalni stadion. Zašto? Zato što je on nasušna potreba nacije. Stadion, ne predsednik. I to stadion koji, takođe po rečima predsednika Srbije, neće biti nimalo jeftin.
Dobro, znamo da predsednik Srbije voli da nabacuje teme kojima ćemo se mi baviti po kuloarima javnog prostora koji su nam još jedino preostali, umesto da se bavimo aferama koje se same nameću. I dobro, znamo da predsednik Srbije ima nasušnu potrebu da stalno bude u centru pažnje, kao i da je sklon teatralnoj upotrebi reči i frazema („znam kako ću skončati“) ali – da je stadion nasušna potreba? Nasušna?!
Pa, zaboga, zna li on da se ne kaže „hleb naš nasušni“ zato što je hleb neki povremeni prohtev već naprotiv – zato što je hleb, odnosno hrana, nešto što ti je svakodnevna potreba, nešto neophodno jer bez toga ne možeš da preživiš? Kako onda čitava jedna nacija ne može da preživi bez stadiona? Pa ako je preživela bez spomenika Stefanu Nemanji, a nemanje tog spomenika je, barem po rečima gradonačelnika umesto gradonačelnika – nacionalna bruka, preživeće vala i bez stadiona, makar ta neka buduća zamišljena dodela štafete morala da se organizuje i na nekom od postojećih.
Ali, kad imate vlast čija je nasušna potreba samo da vlada – jer joj bez vlasti nema života, para i moći – onda je valjda logično da ona smatra da je nasušna potreba nacije stadion, a ne vakcina, lekovi, medicinske ustanove, kadrovi, oprema. Ili, na primer, tablet za svako dete koje bi pohađalo pravu nastavu na daljinu (a ne nemo gledanje časova na televizoru) ili besplatne maske za svu decu koja će pohađati nastavu na blizinu.
Čak i kad pandemije ne bi bilo sledeće godine, zar nam nasušna potreba nije da, na primer, Zrenjanin najzad dobije pijaću vodu, Smederevo dobije dišući vazduh a ona preostala trećina Beograda fekalnu kanalizaciju? I ceo Beograd svoju prvu stanicu za prečišćavanje otpadnih voda?
Ovako ispada da smo mi jedna razmažena nacija koja ne ume da odredi svoje prioritete pa će nam sutra „nasušna“ potreba biti jahta po glavi stanovnika, kavijar za svaki obrok i dijamanti kao najbolji prijatelji što reče Merilin Monro.
Da li smo kao nacija zbilja u tom stadijumu da nam je nasušna potreba stadion, a ne pravo i pravda, školstvo i zdravstvo, kultura i fiskultura, institucije i sistem… ili će pre biti da imamo bahatu vlast koja ne preza da jedan, izvin’te me što psujem, stadion! proglasi nasušnom potrebom nacije? I to samo da bi prikrila svoju nasušnu potrebu za nepotrebnim a preplaćenim projektima kojima besprizorno pljačka naš budžet i te pare preliva u svoje džepove. No, dobro, i Belorusi su dugo bili trpeljivi pa vidite ih sad.
