Miloš Janković, tekst za Peščanik.net, 12.9.2020.
Vučićev put u SAD utišao je euforiju domaće opozicione javnosti u vezi sa padom kriminalnog režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Predstavnici tri opozicione koalicije koje će tamo formirati vladu potpisali su sporazum kojim se obavezuju da neće vući spoljnopolitičke poteze zbog kojih je brinuo deo građanske i tamo i ovde javnosti: neće povući priznanje Kosova ni odustati od evrointegracija. Ideja sa sporazumom je ozbiljno suprotstavljanje korupciji u Crnoj Gori i polaganje temelja za fer stranačko nadmetanje na narednim izborima. Videćemo šta će biti od toga. Za sad je važno da su napravili prvi krupni korak – došli su na vlast. I taj prvi korak – što bi kod nas bilo svrgavanje SNS-a – analiziraćemo još malo.
O ključnim elementima uspešne kampanje opozicije u Crnoj Gori te njihovoj primenljivosti u domaćem kontekstu već se pisalo. Kao da su se nametnula tri glavna zaključka: više kolona, međusobno nenapadanje i nova lica.
Broj kolona nam je u ovom trenutku ponajmanje zanimljiv. Tu odluku bi najbolje bilo doneti pred početak izborne kampanje s obzirom na spremnost birača da glasaju ili za jednu listu, ko god sve bio na njoj, ili za više lista, ako su razlike između opozicionih kandidata za birače nepremostive. Okrenimo se onda ka druga dva elementa uspešne kampanje crnogorske opozicije: međusobno nenapadanje i potiskivanje međusobnih razlika u drugi plan, te relativno nova i nekompromitovana lica.
Međusobnim nenapadanjem dobija se utisak posvećenosti zajedničkom cilju. Tako opozicija ne izgleda slabo i razjedinjeno u očima glasača. To je važno jer s druge strane stoji moćna propagandna mašinerija SNS-a, spremna da iskoristi svaku pukotinu u opozicionom bloku. Time bi se demonstrirala i politička razboritost da se sarađuje na stizanju do zajedničkog cilja, recimo oslobođenja medija, a da se pritom drugima iz bloka ne nameću neprihvatljivi stavovi.
Potreba za novim licima nameće se zbog gubitka poverenja u poznate aktere. Njihova odluka da se povuku iz prvog plana i političku scenu ostave novim ljudima mogla bi biračima sugerisati da je interes političke zajednice, dakle smena kriminalnog režima, važniji od ličnog interesa (ponovnog) uspona na vlasti.
Da li je domaća opozicija spremna na sve ovo? Pojedini akteri, mada priželjkuju crnogorski scenario, uporno odbijaju da se ponašaju u skladu sa njim. Konkretno, kada Inicijativa Ne davimo Beograd kritikuje vlast zbog načina na koji se hoće izgraditi crkva u naselju Stepa Stepanović, jedino što druga opoziciona stranka ne bi smela da uradi jeste baš ono što su uradili članovi opštinskog odbora Narodne stranke na Voždovcu. Oni su na svom nalogu na twitteru objavili poruku Inicijativi: „Treba nam crkva, bezbožnici. Je l vam to Soroš naredio?“ To nije zajednička borba protiv moćnog zajedničkog protivnika.
Insistiranje Vuka Jeremića da se, iako iritira ljude, eksponira kao prvo lice svoje stranke i predstavlja kao jedan od lidera opozicije, ne može se razumeti utoliko pre ako on zaista jeste posvećen smeni režima. Dragan Đilas, pak, barem u naznakama, povlači se iz prvog plana i pravi prostor za, recimo, Mariniku Tepić i Dejana Bulatovića.
Što se tiče stranaka levo i desno od Narodne stranke i SSP-a, utisak je da ne prave slične greške. Inicijativa Ne davimo Beograd kritikuje isključivo gradsku i republičku vlast, a pored toga skreće pažnju i na kriminalne radnje novih saveznika režima poput Šapića. S druge strane, udesno okrenute Dveri, iako im je SNS ideološki bliži od, recimo, Inicijative, svojim se biračima obraća isključivo kritikujući režim iz svoje posebne ideološke vizure.
Međusobno nenapadanje i nova politička lica, dva su elementa na kojima bi domaća opozicija već sada mogla da gradi svoju političku borbu. Da li će u datim okolnostima rad opozicionih aktera pojačati ideološke podele među njima i tako nametnuti izlazak na izbore u više kolona kao bolje rešenje ili će se izgraditi neka vrsta prihvatljivog zajedništva koje će se izraziti kroz jednu listu, nije pitanje na koje sada treba tražiti odgovor.
