MILAN LANE GUTOVIĆ
Današnji političari su veće bitange od Šojića
Zamislite koja su dela iza ovih političara kada su sebe doveli u to stanje da ih upoređuju sa likom izmišljene filmske bitange. Prateći postupke sadašnje garniture na vlasti, shvatam da je stvarnost premašila maštu i da ću ovu džukelu koju igram morati još da usavršavam u đubretarluku da bi nekako stigla ovu realnost
Dobrom glumcu nije problem da odigra ulogu lošeg političara. Nevolja je, međutim, što su u Srbiji loši političari umislili da su dobri glumci. I pride bi da sami budu i scenaristi i da režiraju - stvarnost. Kako na sve to gleda neko ko ne može da se pohvali da mu je američki predsednik poklonio olovku i ključeve Bele kuće, ali je zaslužio „Sterijinu“, „Nušićevu“, nagradu „Zoran Radmilović“, „Zlatnu arenu“, „Cara Konstantina“, „Rašu Plaovića“, „Zlatnog ćurana“… Proslavljenog glumca Milana Laneta Gutovića bije glas da ne voli društvo i da mu više prija da bude sam, pa je logično bilo i da razgovor sa njim, u pauzama između pecanja, počnemo pitanjem da li mu je virus korona pomogao da se dodatno fizički distancira od nekih ljudi. I da li se, za razliku od nekih zvaničnika, pridržava preporuka Kriznog štaba?
„Za ovu samoizolaciju mi nije bila potrebna ni korona, niti Krizni štab. Prenatalno, tj. pre rođenja Kriznog štaba bio sam već instinktivno poslušan i samoizolovao se, mada nisam znao za preporuke o samoizolaciji koje su stigle tek kasnije, kada se štab rodio. Ukratko; nepotrebno sam se istrčavao samoizolacijom, a komotno sam mogao da sačekam Krizni štab da me on izoluje“, odgovara Gutović za NIN.
Šta mislite, kad će naša vlast opet proglasiti pobedu nad virusom, kao što je to bilo uoči izbora 21. juna?
Budite realni - bolest postoji samo u priči i u pisanju. U stvarnosti postoje samo bolesnici sa kojima se lako rukuje prema potrebi. Malo umiru... malko glasaju… Virus se tu ne pita… Pobeda nad njim biće proglašena kada Vladi to bude zgodno i kada se uklopi u datume. Neka virus zahvali činjenici da nam je predsednik zauzet pa nije zgodno pobediti virus na svoju ruku, inače bi mu već objavili čitulju. Toliko pobeđujemo da mi čisto dođe žao što imamo tako malo problema.
Je li vas kao penzionera obradovala najava predsednika Aleksandra Vučića da sledeće godine možete da očekujete „značajno“ povećanje penzije, jer će ove godine Srbija biti jedina zemlja u Evropi čiji će ekonomski rezultati biti bolji nego prošle, pre korona virusa?
Ova boleština obećanja se kod svih predsednika prenosi kroz generacije, a kod predsednika Vučića je dostigla vrhunac pa tako - kada o predsedniku govorim - ne znam da li je on uopšte čovek koji ima neku bolest ili je to sama bolest postala čovek. Te pauzice kada nema puvakanja i obećanja ne znače ništa, jer kratko odsustvo manifestacija bolesti ne znači da bolesti nema. Možda uobražavam ali nije važno… i kod hipohondrije i kod paranoje uvek si u pravu.
Da li je rešenje za sve naše probleme da vlast, kad već svake godine „izveze“ 50.000 mladih i obrazovanih, istovremeno počne da uvozi novi narod, koji bi je više cenio, poštovao i voleo, pa bi mogla da bude sigurna da će na svakim izborima za nju glasati bar 80 odsto birača?
Priča o izvozu naše dece i uvozu novog naroda je dostojna plača. Možda je pravedno da ova vlast na taj način sebi podigne spomenik za večito sećanje.
Autor: Milan Ćulibrk
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 10.9.2020.
