Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Da li je moguće da smo toliko oguglali na sve i da se mnogi u Srbiji danima naslađuju bizarnim detaljima o ljubavnoj aferi jedne pevaljke i policijskog generala, bivšeg načelnika Saobraćajne policije, a da se ama baš niko od nadležnih nije setio da proveri ima li trunke istine u tvrdnjama Ljupke Stević da ju je švaler Dragiša Simić, koji je po sopstvenom priznanju nedavno postao deda, varao sa - maloletnicama?
To je jedino pitanje koje ne bi smelo da ostane bez odgovora, a niko ga do sada nije javno i zvanično postavio generalu Simiću. Ili bar Ljupki Stević, pa ako je lagala da bar odgovara za uznemiravanje javnosti. Mada bi, kako sada stoje stvari, ta optužba sigurno bila odbačena, jer, evo, svedoci smo da se zbog takve optužbe skoro niko nije uznemirio.
Ma, nije je ni registrovao. Kao da je to najnormalnije. E baš zato ovde više ništa nije normalno.
Biće da su neke celodnevni rijaliti programi toliko preparirali da više ne razlikuju šta se dešava na Pinku i Hepiju, a šta u realnom životu? A čak i kada razlikuju, baš ih briga. I to je mnogo gore od saznanja da živimo u zemlji u kojoj policijskog generala može da prati i prisluškuje jedna pevačica, pa taman da mu je i višegodišnja ljubavnica.
Pa, pobogu, ako to može pevaljka, šta tek mogu pravi kriminalci? Doduše, videli smo takođe, ovih dana, šta mogu pravi kriminalci i nasilnici. A, videli smo i šta ne može (ili neće) policija.
S druge strane, čak i ovakva bizarna afera pokazala je kako stvari ovde funkcionišu. Pa ima li išta tužnije od činjenice da je Simić automobil parkirao na mestu koje je rezervisano za – invalide? Pa, šta tek očekivati od bahatih vozača ako se tako parkira bivši načelnik Saobraćajne policije? Ili, možda, za njega i njemu slične zakoni ne važe? I čemu onda služi „Oko sokolovo“ Gorana Vesića?
Zabrinuti za budućnost ljubavnika, mnogi su jednostavno zaboravili da Srbija skoro 100 dana nakon izbora nema ni vladu, ni predsednika parlamenta, ni… Ma nema ništa osim predsednika, koji je pod strašnim pritiskom, jer bi, kako pišu tabloidi, svi hteli da budu ministri. Pa u čemu je onda problem?
Zar za Aleksandra Vučića mnogo veći problem ne bi bio da niko neće da bude ministar zato što svi znaju da se ministri ionako ništa ne pitaju. Konačno, zašto svi pritiskaju Vučića ako bi, po Ustavu, on samo trebalo da odredi mandatara, a onda bi budući premijer, ko god to bio, trebalo sam da izabere članove svog kabineta? Biće da, ipak, nije tako, čim je toliko jak „pritisak“ na Vučića. Mada, iskreno me zanima kako, recimo, izgleda kada Vučića „pritiskaju“ Ana Brnabić, Aleksandar Vulin, Maja Gojković, Siniša Mali, Irena Vujović, Marija Obradović, Darija Kisić Tepavčević, ili Goran Vesić, Marijan Rističević, Marko Atlagić, Aleksandar Martinović…
Iako je nedavno, tokom boravka u SAD, bio izložen strahovitim pritiscima, najuspešniji Srbin u modernoj istoriji nije dozvolio da bude poražen. Vratio se kao pobednik i tako obradovao većinu građana Srbije, koji su verovali u njega i bili ubeđeni da ga ni greška koju je nesmotreno napravio neće zaustaviti, da će istorija zauvek pamtiti njegove rezultate, jer je uradio više nego svi bivši pre njega, zajedno.
Pokazao je da jedna greška ne mora da znači kraj, da iako je već dugo na sceni još ima volje i snage da se bori za nove pobede, da ga nije napustio pobednički duh i da, ako nastavi kao do sada, niko od suparnika još dugo neće moći da dostigne njegov rejting. Ne krije da voli da pobeđuje, ali kao perfekcionista ume i da bude prilično neprijatan prema najbližim saradnicima kada stvari ne idu baš onako kako bi on želeo. Čini se da niko u dogledno vreme neće moći da ga pobedi i da sve mnogo više zavisi od njega nego od njegovih protivnika.
U svakom slučaju, nije mala stvar što je Novak Đoković početkom ove nedelje u Rimu postavio novi rekord, sa ukupno 36 titula na turnirima iz masters serije koji pobedniku donose 1.000 poena. Trenutno je drugi po broju nedelja provedenih na prvom mestu ATP liste i već na proleće mogao bi da pretekne i Rodžera Federera. To bi bilo manje verovatno da posle diskvalifikacije sa Ju-Es opena nije stisnuo zube i nastavio kao da se ništa nije desilo. Umesto da se žali na sve, odlučio je da svima pokaže ko je najbolji. I zato je najbolji.
