Piše: Ljubomir Živkov, kolumna za portal ''Istinomer'', 17.8.2020.
Dok dijak ovaj grešni guščijim perom beleži povest veka našego, u državnoj kovnici na Topčideru izlivaju se table sa doskora nepoznatim imenom heroja; potonji je, kako sam kaže, u predgrađu Buenos Ajresa ustrelio ustaškog poglavnika Pavelića koji se iz zdravstvenih razloga nakon Drugog svetskog rata skrasio u Argentini, u “Slagalici” se priprema igra čije će rešenje biti generalije ovog naknadno otkrivenog narodnog heroja: a) “Na rezultat svog dela čekao je dve godine”, b) “U naslovu autobiografije autor pominje dva metka, iako je ispalio pet”, c) “Bio je Borhesov savremenik i sugrađanin”, d) “U jednom bistrou sedeo je ukoso od Vitolda Gombroviča”, e) “Osvetu je servirao hladnu, dvanaest godina nakon poslednjeg žrtvinog zločina”, tako je! Blagoje Jovović! junak našeg doba, bolje ikad nego nikad, titoizam ga je lišio slave, ali ga je nadgradonačelnik Vesić pronašao i prosvetlio kako mlađe naraštaje, tako i one koji su živeli u vreme atentata na Pavelića, ali nisu hvatali Radio Buenos Ajres, pa nisu znali da se tamo poznala krivda pravda; uštaški vođa umro je dve godine nakon atentata, ali je obdukcija pokazala da su dva Jovovićeva kuršuma neposredni, premda unekoliko odgođeni uzrok Antine smrti u tuđini, da, dve godine bednog samrtničkog živovanja bile su Paveliću date samo da promisli malo o svojoj karijeri i da se u okv sv. mogućnosti pokaje, dalje vidite i sami, naš Blagojče živeo je u Buenos Ajresu, kao i Borhes, u istom gradu sreo se sa Gombrovičem, mada nema naučnih dokaza da su se pisci i atentator poznavali, svaka čast, svaka čast!
Iz više izvora doznajem da je nadgradonačelnik u ranoj fazi svog neumogonnogo razvitiia bio milicajac, pozornik, ali moji poznanici govore kao da je to bilo nešto nižerazredno, dočim ja držim da je kao vucibatina, kako se u vreme Vesićeve mladosti govorilo o osobi kojoj se o pasu klati pendrek, ili koja vaspitnu palicu vrti u junačkoj desnici, bio korisniji nego što je danas, kad želi da se ostvari kao preslobodni zidar, ali i kao istoričar koji će lično pospremiti sav nered zaostao iz mrske Jugoslavije, kad se u Beogradu zapatilo mnoštvo ulica sa nazivima gradova koji su zajedno sa svojim republikama otcepili od Srbije i čije nas stanovništvo, tako bar javljaju Vesićevi doušnici, ne voli!
Ministarstvo kulture osnovalo je komisiju koja će žitije Blagojevo ubaciti u čitanke, a njegovu autobiografiju u gimnazijsku lektiru (umesto Krleže: bi li nas Krleža da je živ voleo, a?), u ovaj mah završavaju se pripreme za seriju “Blagoje” koja će na RTS-u biti prikazivana možda već od Male Gospojine. Za prvo Vesićevo književno delo – spaljeno, ah, od varvara! – predgovor je napisao Milovan Vitezović, sada mu blagodarni Vesić ustupa sva prava da napiše karaistorijsku dramu o životu našeg možda i najslavnijeg atentatora, majstoru će biti potrebno nedelju dana da vaskrsne Blagojevo zlatno doba u posleratnoj Argentini; pozorišna sezona biće otvorena delom nakreativnije pripadnice premijerkine stvaralačke sekcije, drama za koju se unapred interesuje i ugledno pozorište u Beču ima radni naslov “Mali mi je ovaj okvir”, da, da, dosta smo mi novinari kaskali za događajima i prepričavali ih svojim predvidljivim, oskudnim jezikom, tu i tamo dajući stanovnišvu kakvo nekorisno naravoučenije, zašto ne bih neke događaje predvideo, ili zašto ih svojim predskazanjem ne bih podstakao: to bi nam svima služilo na čast.
