Ljubomir Živkov, kolumna za portal ''Istinomer'', 10.9.2020.
“Dogodine u Jerusalimu!” - uzviknuo je oduševljeno naš velepredstavnik kad se prisetio da mi odvajkada želimo ambasadu u Jerusalimu, a ne više u Tel Avivu.
Nikad dva dobra, predsednik Republike u Americi doživeo trijumf, vredan toga da Vesić razmisli o izgradnji Trijumfalne kapije, ispod koje bi ćesar prolazio kad god se vrati sa nekim istorijskim uspehom, a prvi reket sveta, isto naš predstavnik, deportovan u Monte Karlo, dobro, nije deportovan, diskvalifikovan je sa US Opena, jer je lopticom pogodio američku državljanku u karotidu, ali uživajmo najpre u još nesagledivom svestranom uspehu kojim je krunisana predsednikova poseta njegovom kolegi Trampu; uspeh nisu pomutili ni Albanci, a doleteli su da se u Beloj kući domognu dokumenta u kojem bi naš predsednik prihvatio i blagoslovio njihovu nezavisnost.
Naši obaveštajci, od kojih trampovci ne mogu da sakriju nijedan nacrt, pa ne znam koliko da je tajan, javili su našem vladaru da ga u gostima čeka mučka zaseda, da se pod nehajnim brojem deset u sporazumu sa Albancima govori o međusobnom priznanju Kosova i Srbije, mada nama ne treba ničije priznanje, a najmanje nekoga ko ni sam nije siguran da postoji, možda je u pitanju slučaj, ili ironija, ali ova američka zapovest ponela je baš redni broj deset, koja jeste u Božijim zapovestima poslednja, ali koja kaže ni pet ni šest nego “ne poželi ništa što je tuđe”, greh je dakle i ako ti to prođe kroz glavu, pa se samo streseš, naši sugrađani na jugu žele tuđe tj. naše, i to žele već decenijama, a sad su se ponadali da će im pod pokroviteljstvom predsednika Trampa taj greh biti odobren. Ali. Naš predsednik nije odleteo u Vašington kao guska u maglu, ovde je od lično Vlade dobio ni manje ni više nego Deklaraciju o bezuslovnoj i bezgraničnoj podršci za sve što bude blagoizustio ili blagopotpisao u Ovalnom kabinetu, svečani izliv ministarskog a nadasve premijerkinog divljenja proizilazi iz navijačkog svetonazora predsednikovog, taj se navijački koncept osmozom preneo i na premijerku, koja je i vođa navijača i čirs lidersica kad god predsednik Republike istrči na zeleni tepih: iz duha navijaštva rođena je neverovatna deklaracija o odanosti, poverenju i zadivljenosti, ne znam je li vođa pregovaračkog tima iz lažne države ispraćen sa takvim službenim blagoslovom, ne znam ni da je predsedniku Trampu Senat ili Kongres darovao neku posebnu razrešnicu da čini i potpisuje sve što mu padne na pamet, uglavnom je navijanje – vokacija i negdašnja jedina zanimacija predsednika Vučića – presudilo da se potonji iz Amerike vrati kao božanstvo kome su se klanjali i Amerikanci, i Albanci, možda i Izraelci, ako su prisustvovali najavi premeštanja naše ambasade u Jerusalim, da, “Dogodine u Jerusalimu!” – uzviknuo je oduševljeno naš velepredstavnik kad se prisetio da mi odvajkada želimo ambasadu u Jerusalimu, a ne više u Tel Avivu.
Amerikancima je svejedno gde ko ima ambasadu, ali kad saznaju šta u nekoj prekomorskoj zemljici velmože žele, onda hoće da budu i oni babice, da, biće da im je njihova BIA to javila, kao što su naši našeg predsednika upozorili na Desetu zapovest (glavačke izbačenu iz Sporazuma na netom ošišanu travu ispred Bele kuće), uglavnom se predsednik Vučić prijatno iznenadio što Amerikanci žele da, kad je već tu, potpiše i nalog za prekomandu ambasadora u Jerusalim, i hvala Amerikancima, koji znaju da za nas rok nije nikakva svetinja, što su upriličili prijateljski ultimatum, da to za godinu dana blago nama obavimo.
Ako nas, daće bog, jednog lepog dana predsednik Tramp bude posetio, daćemo mi njemu mapu američkih ambasada, gde bismo voleli da ih zadrže, a odakle želimo da ih premeste i kuda.
Amerikanci nisu imali nijedan okrugao sto, pa čak ni neki veći četvrtast astal, kakav imaju kapitalističke tvrtke, gde svi članovi uprave barem sede na istovetnim stolicama, i dokumenta su im u istoj ravni, nije se našlo ni kanabe, na čija dva kraja sednu domaćin i gost, nego je naš predsednik sedeo na stolici koju za tu priliku donela posluga, dok je domaćin stolovao za svojim teškim izrezbarenim predsedničkim pisaćim i primaćim stolom, koji je zamena za presto, jer ta mlada nacija, eto, nije nikad ni imala cara, župana, despota, kralja… Domaćin, koji je delovao kao sreski načelnik u carskoj Rusiji koji je primio siromašnog spahiju, dao je da se napravi kopija ključa od Bele kuće, i to je u posebnom svečanom jastučetu uručio našijencu, rekavši, prisno, kako to američki predsednik već ume, da predsednik Vučić može banuti kad god mu se prohte… Ovaj jedinstveni dar, to sam kasnije čuo, uručen je i predstavniku lažne države, što je lukav način da se Srbija i Kosova izjednače, da nisu to možda ključevi kao oni kad zakupiš sef, pa jednu bravu otključavaš ti, drugu bankarka, ako je tako, onda u Belu kuću naš predsednik može ući samo ako je u istom trenutku tu i predstavnik lažne države!
Davanje ključa Albancima je, budimo iskreni, upropastilo svečanost trenutka, jer se od 1867. godine nismo obradovali nekom ključu kao ovome od Bele kuće, Ali Riza paša vratio nam je ono što nam pripada, a Donald paša dao nam je ono što smo svojom kooperativnošću zaslužili.
