Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 28.8.2020.
Imaćemo novi stadion! Vest je već bila pod debelim naslagama prašine, jer se još od prve najave videlo da je budalasta. Nacionalni stadion, kolosalni projekat u zemlji siromaha, mogao je da bude samo cinično podsmevanje raji svikloj na sprdnju, bez igre i radosti u njoj i bez navika na život.
Ali, ponovo smo čuli iz usta koja se ne zatvaraju da će Srbija dobiti svoj veliki stadion, i mnogo malih po gradovima i selima, i da para ima. To će biti ponos najvažnijeg graditelja u istoriji cele Srbije, trijumfalne arene svuda kako bi bila iskazana gordost zbog neprekidnog niza pobeda u svim oblastima.
Srbija će dobiti moderna borilišta za fudbal, loptačko takmičenje u kome smo potpuni dunsteri, država čije se ekipe u ogledanju sa malo ozbiljnijim protivnikom redovno vraćaju sa punim mrežama. Svejedno, ostavili smo srce na terenu, reći će nesrećni trener pre nego što ga najure i dovedu još goreg.
Talentovani dečaci su od ranog uzrasta samo belo roblje koje menadžeri preprodaju na podzemnim nogometnim kvantašima. I oni se brzo gase i nestaju u merenju sa darovitijima od sebe. U ligu na srpskim oranicama vraćaju se kao već isluženi veterani bez igre i propadaju tamo gde sve ionako propada.
Nacionalni stadion bi morao da bude dom državnog tima, koji retko dospeva na velika takmičenja, a ako se i provuče ispada ponižavajuće brzo.
Ali sve to je strašno skupo i jedino je najbolje najskuplje, divno izgleda kad se dobro napravi. Tako se stvar vidi na nekim maketama. I ostaje večni spomenik velikanu, čije je nadahnuće kao i uvek došlo samo po sebi, iz nekih nama nepoznatih tamnih prostora, kao lična velika misija za ostavljanje tragova koji se ne brišu. Zadužbina iz puste državne blagajne, građevina koja zaluđuje svojim dimenzijama. Nepotrebna ali čarobna ilustracija svemoći i samovolje koje se ostvaruju jedino u onome što je suvišno i besmisleno.
Ploča na spomeniku igre sa znamenitim imenom darodavca koji nasilno uručuje sebe svome narodu. Potpisi odanosti nekada velikih sportista nekada malom huliganu na podvigu koji u Srbiji menja istoriju. Stub srama za ta imena koja zauvek nestaju u neobjašnjivom podaništvu.
Možda će u takvoj sportskoj areni, gde će igralište imati specijalnu travu, posebnu drenažu i grejače za svako sedište, luksuzne lože za krem ovakve Srbije, možda će dakle u tom hramu sporta biti odigrane i neke utakmice. Recimo 4-5 godišnje.
Šta se ima događati u međuvremenu, kad su svetla pogašena i nikoga nema ni na jednom od 55.000 mesta?
Ništa, eto šta. To je zamišljeni sadržaj za apstraktnu građevinu čiji je idejni projekat stigao iz sfere pretenciozne glupave bahatosti, iz ambicija malog nasilnika da od svega rugobnog što nastaje može da bude sastavljana jedna bista za njega, veća od Nemanjine kad jednom zamakne u onostrano.
Ovo je prostor gde nastaju fontane koje sviraju džez, jarboli koji paraju nebo, gondole što lete nad gradom, grad na vodi koja ne podnosi da se na njoj gradi, spomenici istorijskog šunda koji nadrastaju solitere, trgovi koje svako novo renoviranje konačno devastira. Stalna novogodišnja rasveta koja bi da pretvori Beograd u metropolu svetlosti, gde praznik traje bez prekida. Tamo gde tasmanijski đavoli ubijaju Košutnjak i betoniraju šumu, a lupeži iza kojih stoji sila pljačkaju sve čega se dohvate.
Najbolji smo u Evropi i svetu, ispred Nemačke smo u svakom pogledu, Srbija leti prema nebu. Tako govori Tvorac.
Nacionalni stadion je višnja ili trešnja na torti, kako hoćete, ukras u kruni ludog kralja koji je davno zastranio u merenju svojih dimenzija.
Ako ništa drugo, stadion će imati svoju misiju na samom otvaranju, pa makar posle toga zarastao u paprat. Zamisao vođe da održi trijumfalni govor pred 55.000 izabranih podanika jeste opijajuća. Neće moći da odbije aklamacijski zanos, da najveća stvar u njegovom životu dobije njegovo ime.
Stadion Aleksandar Vučić! Kako vam to zvuči? Veličanstveno prazno u novoj areni koja bi bila simbol preživljenih poraza i onih koji slede.
Bez dovoljno bolnica, vrtića, u zemlji sirotinje gde stalno raste broj gladnih, bez para za lečenje dece, bez modernih škola i učila. Bez mere i objašnjenja čemu će služiti taj Koloseum bez hleba i igara.
Ostaje nam samo da se uzdamo u vladajuću laž. Laž da će biti napravljen stadion verovatnija je od istine da će ga biti.
Kad bude započeto riljanje metroa, a ljudi nađu put za Prokop, zemlja u kojoj je zaparloženo hiljade hektara moravskih rodnih njiva biće zasejana stadionima.
