Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 11.9.2020.
Svakoga jutra odlazim na kafu u Sopot. Odmah iznad je Kosmaj, a na njegovim padinama Nemenikuće, mesto rođenja Save Savanovića. Ne znam gde je vodenica u kojoj je boravio kasnije, da ne kažem posle smrti. Vampiri ne umiru, jer su to jednom neuspešno pokušali. Možda smo se deda Sava i ja mimoilazili negde u žurbi, dok je on trčao ili leteo da se pre ponoći vrati u pripovetku Milovana Glišića.
Zalazim u priču koja je davno pripovedana, dok listam prazne novine. Već godinama ničega u njima nema. Gledam čitulje, pa ako nisam na slici to je labav dokaz kako sam donekle živ. Poručujem devojčetu da mi donese produženi espreso. Kako je i čime produženi, ne znam. Bez mleka. I čašu obične vode. Bez leda.
Stiže! – kaže ona.
Ja plaćam kafu – reče čovek koji je išao pravo ka mom stolu. – Stojadinoviću, nemoj da se opireš.
A koj si mi sad pa ti?
Ja sam Vidoje. Do pre izvesnog vremena član SNS-a.
Pa su te najurili?
Ma jok. Napustio sam to udruženje pre tri meseca. Da ne idem u detalje.
Nemoj u detalje.
Ali, imam smešnu priču za tebe…
Za mene? Ne volim smešne priče.
Ama slušaj! Čitam neke tvoje tekstove. Vidim da nemaš pojma šta se sve dešava u SNS-u.
Šta se dešava? Niko nema pojma.
Nisu tamo samo glupaci i budale kako pišeš. Ima onih koji veruju. Ima onih koji moraju. A ima i nepismenih mamlaza, najviše. Tu si u pravu. Fukara bez škole zauzima sve položaje.
Ajde, kazuj smešnu priču!
Pa ovo što je bilo u Americi…
Znamo šta je bilo u Americi.
Znaš šta je bilo tamo, ali ne znaš šta se događa u SNS-u. Imam kod njih dosta poznanika, pa mi pričaju. Upišavaju se od smeha.
Naprednjaci se upišavaju? Kome se oni smeju?
Ne pravi se lud Stojadinoviću! Pa njemu. Onome, znaš kome! To još nije bilo. I pre i sad stižu instrukcije da se čuva i diže ugled predsednika. Da se širi ljubav prema njemu među narodom. Da se ne lažemo, nema tu nikakve ljubavi, kakva crna ljubav, kako da ga voliš? Ali bar nije bilo otvorenog podjebavanja iznutra.
I šta preduzimaju?
Vrh se precepio, digli su sve botove, tako ih zovete. Kod nas, kod njih to je tim za zaštitu ličnosti predsednika. I ja sam tri puta mesečno bio bot. I to u trećoj smeni. Bio sam zadužen i za tebe. Napisao sam otprilike, šta hoće taj izdajnik koji je dobio sve od ove države. I još nešto gore, ne sećam se… plaćenik. Izdavao tajne sa Perišićem, tako nekako. Ti si pisao, Perišić nosio. Izvini…
Ma, ne sekiraj se!
Ali sad ništa ne valja kod nas. Mislim kod njih. Znaš, kad jednom pukne bruka, tu kraja nema…
Pa kako to odjednom da pukne? Što ne čuvaju šefa od zajebancije?
Od svega mogu, od toga ne mogu. Mislim da je i Bata Gašić poslao svoje žbirove da spreče ili ublaže eroziju ugleda i poštovanja predsednika među članstvom. Tu su i siledžije, Andrej je komandant tih bitangi, on ih šalje, oni prete i biju. To se zna. Ali teško ide. Niko ne može da zaustavi ono što je smislila ludača Zaharova, svaka joj čast. Ama, ubola ga u goli živac, jebala mu je mamu maminu… Pazi ovako, ona je kao dobra i jezičava riba upotrebila drugu dobru ribu i ribu te ribe, ako me pratiš, da upropasti ovoga, kao, s oproštenjem, običnu mindžu. Koja sedi u Beloj kući, i baš se vidi da je on to što je ova rekla. Da li me pratiš?
Pratim te Vidoje u stopu. Kakve su drugačije ako nisu obične?
Pa nađu se… One fine, aristokratske nisu proste. Ima tu i frizure, orošavanje, znaš već… Mada, ista stvar kad se sve sagleda u celini, u principu. Šta tu ima… Nema tu mnogo razlike, mislim. Tako pričaju mangupi iz njihovih redova. Nego, znaš šta je najgore. Dobio je novi nadimak od pete kolone iz svoje partije…
A to je?
Ne smem da ti kažem. Mnogo je gadan. Taj nadimak. Užasno. Ne smem, a svi ga u stranci tako zovu… Neki šapuću, neki glasno. Ako se sazna od mene mogu da najebem. Banda te začas osakati, zapali auto ili kuću. Batali!
Ma daj…
Mene mi… Samo, nemoj to da napišeš negde. Preskoči sve što je gadno, nisam ti ništa reko… Vezan je taj nadimak za onu rabotu, ali grozno je brate, nikakav prenosni smisao, nego baš ta, zapuštena, smrdljiva stvar šefu posred nosa. Ne smem da zinem. Ali, ima da čuješ kad mu se primi, to će da se raširi. Nadimak. A i on ima da se stropošta i da pomanita kad ga čuje.
Vidoje pali novu cigaretu i gleda prema Kosmaju. Nemam razloga da ga pitam zašto je mene izabrao za svoju priču bez epiloga. Sedim tu svakoga dana, bez razloga. Eto zašto. Ćutim i gledam čitulje koje još nisam video.
Ostaj zdravo, odoh ja.
Trafika ispred mene, vašar šljama. Naslovne strane tabloida, slova ogromna: Vučić pobedio Trampa. Vučić osvojio Ameriku. Svetska zavera protiv Novaka. Starleti pukla sisa.
Čitam komentare na nekoj mreži o tekstu na Peščaniku, „Niske strasti u Ovalnom kabinetu“. Jedan piše: ovaj stojadinovic je naj veći idijot kojije smislijo svoje izmišljotine protivno svojojdržavi kojaga plača.
Konačno malo vedrine.
Jel se to meni smeješ? – pita me deda, isti Pantelija iz Maratonaca, koji na susednom stolu lista Informer i Alo. Sagnut je nad svojim štivom mrda usnama i sriče slova.
