Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 9.9.2020.
Na vrhu Dedinja sedi Tomislav master Nikolić i piše sećanja. O tome kako je ostvario srpski san, dugo putujući od kragujevačkog periferijskog groblja do vile čije sobe ne ume da izbroji. Jedna je namenjena Dragici da u njoj dograđuje svoju humanost, i veze Vilerove goblene.
I on se izlegao iz Šešeljevog zmijskog gnezda, kao i najmlađi reptil koji menja srpsku istoriju i svoje pojavne oblike. Pretvara se iz jezivog u smešno, uvežbava svoje sablasno postojanje nad nama, uveren da njegovo trajanje kraja nema.
Nikolić je u svoje vreme, odmah posle javnog gladovanja i asketskog samomučenja predložio da Srbija postane ruska gubernija. Naravno da nije znao šta to znači, ali njegova je rusofilna opsesija bila kapital za ostvarenje ideje o konačnom podaništvu i pripadanje velikom medvedu pri osećanju sopstvene ništavnosti.
Svoju nastranu ljubav pretvorenu u ličnu strast, master Nikolić je ispoljio na Putinu kad god bi ga sreo, ljubeći ga svuda gde stigne tri puta po tri puta, sve dok ga ne bi potpuno obanjao pljuvačkom. Dockan se agent KGB-a setio da ga drži na odstojanju. Tomislav je već konzumirao svoju ljubav.
Najmanje jaje iz Šešeljevog gnezda išlo je za svojim strastima i neodoljivim političkim promiskuitetom. Na Zapadu je tragao za novim idejama, Tenisovim svinjama i nežnim podcenjivačkim pokroviteljstvom frau Merkel. Na dalekom istoku je našao mušku bliskost i bratsku podršku Si Đinpinga, jedini koji je sa njim doživeo intimu poluzagrljaja i ovlašnog poljupca.
U Rusiji je poharao vojne otpade, kupujući olupine za skupe pare. Putin ga verovatno nije trpeo, kao ni bilo ko drugi. Znao je da taj lažov ne može nigde ni za koga i ni za šta da bude garant. Pa ni ruskih interesa na Balkanu, ako duh Jalte jošte živi.
Sve to, čitava šizofrena spoljna politika Srbije, tociljala se nekako do vašingtonske avanture ovdašnjeg vladaoca. I tek se u Ovalnom kabinetu videlo da nikakve politike niti mozga u njoj nema, da raspamećeni gost ni u jednom trenutku nije imao pojma o čemu je reč. Šta potpisuje, po čijem ovlašćenju, kako je iznenada postao magarac u Jerusalimu, uhvaćen u rasipanju provincijalne nedostojnosti u svojoj ružnoj golotinji.
Zbog javno pokazanih najgorih osobina smotanog blesana koji se danima bodrio svojim junaštvom u odbrani Srbije, pred njegovim tragičnim i urnebesnim prikazanjem u Ovalnom kabinetu, ljudi su se zacenjivali od smeha.
Da li je on tamo ugrozio ugled Srbije? Naravno da nije. Srbija nema ugled. Ali mu je samoljublje istopljeno i otišlo u zagađene podzemne vode. Pokušao je da ga vrati osornim, mrziteljskim naklapanjem iz Brisela, ali to je bila samo parodija nekadanjeg grdobnog narcisa.
Mnogi nisu odoleli da svoje viđenje kalvarije u Ovalnom kabinetu podele javno. Teško je odoleti bilo kojoj nadmenoj budali. Ali, da li je Vladalac zaslužio tako grandioznan podsmeh? Možda nije, možda više ne zna šta čini. Možda nikada nije ni znao? Zar nisu jurodivi amnestirani za sve na šta ne mogu da utiču?
Marija Zaharova iz ruskog MIP-a je čitav događaj videla kao erotsku parabolu, neku odvratnu verziju rimejka filma Niske strasti Pola Verhovena iz 1992. godine. Ali, njena je poruka i neposredno poređenje junaka. Kultna scena u kojoj Šeron Stoun otvoreno pokazuje uzbudljivi izvor svoje velike erotske snage, uparena je sa čovekom koji ništa od snage nema, ali u njegovoj pojavi pred Trampom, mogla bi da se nasluti stvar koji je od Stoun napravila zvezdu.
Da li je to uvredljivo? Naravno da nije. Svako od nas vidi stvari i ljude svojim očima. Erotska simbolika oduvek je deo politike, koja je neostvariva bez strasti. U Beloj kući je vladalo ledeno mrtvilo, lepota Šeron Stoun je negacija rugobnosti skupine sabranih u onom kabinetu, ali i obrazloženje komičnog i urnebesnog, ljigavog i nedostojnog u pokušaju nekih kreatura da budu ozbiljni tvorci istorije.
Tako je i započelo naglo gašenje emocija prema Kremlju. Neki Dragan Šormaz je u pokušaju da lično rasporedi maloumnu ljubav prema svom bogu i mržnju prema onima koji su ga videli kao pajaca, prekinuo sve odnose sa Moskvom. Gubernator Toma se još nije oglasio.
Iz svog podaništva, negde iz dubine bića gospodara, javio se samrtnim glasom Marko Đurić i rekao sve najgore što ima o Zaharovoj. Ali i otkrio da je njegov heroj bio zlostavljan u Moskvi, uvređen višesatnim čekanjem da ga Putin primi.
I Vučić se strašno naljutio na Mariju zbog neukusne paralele, jer se usudila da objavi kako je u njemu kao takvom videla onu žensku stvar.
Kako li je samo uočila sličnost?
