Naslov ne poziva na čitanje tajanstvenog arhaičnog rimejka sa kostimima iz izmaštane staleške istorije. Toga ovde nema. Tema je posvećena odvratnom fenomenu posebne vrste zaljubljivanja u visokom srpskom zverinjaku, gde sablast udeljuje moć sablastima na osnovu političke erotičnosti.
To svojstvo mora da bude zapaženo u okruženju predmeta svih želja, pa stoga srpski elitni tetrebi sa svojim paperjastim seksepilom, postaju legendarni osvajači blizine. Odatle je sve moguće, bez toga nema ničega.
Gde smo mi, u stvari? Neka jedno od objašnjenja bude omaž velikoj Isidori Žebeljan, koja je pokušala da vidi kuda se to uputila vlast, pa je za Direktno navela i rečenicu iz Upanišada: „Prebivajući usred neznanja, smatrajući sebe učenima i mudrima, budale besciljno lutaju tamo vamo kao slepci koje vodi slepac.“
Slepac vodi budale, za budalama idu mnogi koji to nisu ali misle da jesu, za slepim vođom idu okati koji neminovno gube vid. Da ga nisu izgubili, morali bi da naslute šta će biti od njih a šta od nas, šta ostaje posle svega, pa za budale koje tumaraju bez cilja za slepcem, kraj mora da bude strašan kao i za slepca.
Znaju li to strastveni zaljubljenici u onoga koji ne vidi, videći manje nego što on to može, jer da nije tako, zašto bi bili uvereni da je poniznost važnija od njih samih kad su prestali da postoje. U tom času više ne znaju kako je to ne biti ponizan. Niti su u stanju da uoče svu rugobnost svih svojih želja.
Moć i imanje. To je vlast. (Baja Pašić) Zašto bi neko bio tamo ako ne stekne i jedno i drugo. Ovde je sve u rukama jednoga. Ako želiš da dobiješ bilo šta, izjavi mu ljubav. Divljenje, očaranost, budi pesak, mistrija, cigla i malter u postamentu za kult, otirač za noge, manji od sebe nego što si ikada bio, ako si bio bilo šta, a nisi.
Politička erotika i prostitucija koja iz toga nastaje kao izvor bogatstva, postala je zanat, besramno zanimanje. Ljudi nestaju pred sobom i u očima svoje dece, ali ne haju za to, jer oni koji su nestali nemaju o čemu da brinu.
Zoran Babić je uveo model urološkog laskanja šefu koji nikada ne ide u toalet. Svi idu osim njega, ali on ima nešto u sebi što ga čini, i to ne izbacuje iz sebe. Babić je pazio, dežurao kod pisoara i čučavca ali nije ga video tamo. „Ja vam se divim i mentalno i fizički…“ To je bila prva srpska oda pišanju i gorim naporima.
Uzdigao se jer je bio originalan. Niko se pre njega nije setio da visoko uzdržavanje od uriniranja ili težeg naprezanja, može da izazove neopisivo ushićenje podanika spremnog za uspon preko urogenitilnog ili probavnog trakta.
Srpski sport je postao kladenac uzvišenog divljenja. Zvezdan Terzić kaže da duh Vučića lebdi nad Marakanom. Odbojkaški selektor Zoran Terzić, koji je svoju trenerski veličinu rasprostro pred Vučićem kao goveđu kožu i ispario kao čovek, rekao je da devojke bez predsednika nikada ne bi bile svetske prvakinje. „Vi ste bili naša sedma igračica, „ rekao je, i okačio mu (joj) medalju oko guše. Suklata je to primila kao zaslužen dar.
Nema pozicije na vrhu vlasti bez ljubavi. Najuporniji je Vulin, koji svoj potresni manjak udvaračke mašte dopunjava ponavljanjem svojih patetičnih epova o „vrhovnom“. Svi izvan Srbije ga mrze, zato što ga svi Srbi vole. On stvara Srpski svet, jer je predsednik svih Srba, ma gde bili, i svi Srbi, ako žele da opstanu, moraju da se podvrgnu trijumfu njegove firerske volje. Tako kazuje obletač.
Kad govori o predmetu svoje fatalne ljubavi, Vulin menja izraz lica, on je naivni ali strastveni tumač svoje drame i melodrame, njegova strast nije pod kontrolom, trudi se da ne vidi, niti oseća bilo šta drugo, nego samo to što ga drži izvan stvarnosti. U toj nastranoj vezi jurodivog sa jurodivim, on se ostvario ni iz čega, samo je još Staljin njegova mrtva ljubav, ali zna da mu opstanka nema ako zaćuti. Zbog toga je u lirskom militarističkom zanosu, spreman da svoju bliskost bez koje ne postoji, održava mačizmom prononsiranog škartovana, koji je čak stekao i svoje očarane podanike.
Ana voli bezmernom sestrinskom ljubavlju, očajnički pokazujući ono što ne ume sa takvim klipanima. Ali samo je On izvor njene srećne moći, osim toga ničega u njoj nema, ona je grešna Eva koja je pojela jabuku u njegovom zmijskom vrtu, i pouzdani je pripadnik tog reptilskog legla.
Neosporni as udvaranja je Marko Đurić, opskurni činovnik i sitna ulizica, koja je sposobnost podatnosti usavršila do odvratnog neukusa. Njegov pristup Gospodaru jeste arhetip patetične vulgarnosti, uz osmeh čiji je izvor nepodnošljiva korumpirana lascivnost. To je Judin smeh, Marko bi se prvi odrekao svog idola ako instinktom a ne umom oceni da je taj sklon padu. Takvi su uostalom svi zaljubljenici nabrojani ovde, a i oni za koje nije bilo prostora. Njihovo je da pobegnu prvi kad osete samrtni zadah kraja u „napuhanom klaunu“, možda najboljoj definiciji ničega u svemoći.
Svi oni još naplaćuju svoje emocije i beskrajna poniženja u svom odvratnom promiskuitetnom leglu. Svi su oni plaćene kurtizane, neizbežni pratioci propasti, kreature koje nas iz svog gliba uče moralu i rodoljublju. Ne vide ni ko ih vodi ni gde idu, da li prema svome kraju ili našoj propasti. Trećeg nema.
