Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 23.9.2020.
Andrić, Crnjanski, Pekić, Kiš, Vesić…Ima još književnika koji se sasvim slučajno nisu zatekli na ovom spisku srpskih velikana. Svaki od njih stvarao je podstican svojim ličnim darom, dramama i lomovima, svojim muzama i demonima. Svaki je svojim osobenim putem ušao na velika vrata među dragulje svetske književnosti.
Dobro, a Vesić? Kako se Vesić stvorio ovde, je li autor ovog teksta možda došao u ozbiljan sukob sa svojim i opštim literarnim merilima?
Za autora ne znam šta mu bi, ali je sigurno da se pisac Vesić Goran na ovom mestu našao samo kao ilustracija potpunog vrednosnog sloma u Srbiji. Pri kraju je posao gašenja ovdašnje kulture i svakog valjanog estetskog merila, ono što je najgore i najgrđe isplivalo je na vrh. Najgadnije stvari i ljudi obeležavaju svojim osobenim vonjem i nasilničkom tvorbom najgora vremena.
Vesić je nosilac posebne umetničke arome pred kojom valja zapušiti sva čula. On je jedan od tvoraca Srbije koja se raspada, stvor koji je u selekciji najgorih izabran među boljima. Rušilac svega što vredi, čovečuljak koji je od Beograda napravio zapuštenu orijentalnu palanku, i još se ne zaustavlja. Kad god vidi lepo, zdravo, visoko drvo, dolazi u stanje dodatne sužene svesti i hvata se za prvu sekiru.
Bilo bi suviše malo da čovek tako raskošnog dara ostane upamćen samo kao neimar - štetočina, termit koji jede sve čega se dohvati, prvi dušmanin nekadašnjeg grada. Tu je postavljen da ruši sve što mrzi onaj koji ga je postavio: građane i njihove slobodne trgove i ulice. Čitav grad koji su osvojili svojom prostačkom najezdom. I oni mrze zajedno, žestoko i potpuno.
U njemu je dugo tinjao literarni žar, sve dok se nije potpuno razgoreo. Sabrao je svoje dosadne kompilacije iz Politike i pretvorio ih u knjigu. Na promociji tog šlajma, pisac je jedva izvukao živu glavu. Oduševljeni čitaoci su ga vijali po centru Beograda, ali se pokazalo da je njegov patkasti trk bio spasonosan.
Činilo se da je ta promocija ničega sa debelim koricama bila prvo i poslednje viđenje Vesićevog izleta među slovima. Ali ne i u Srbiji, koja nikada nije uspela da sačuva svoj toksični treš u deponijama. To je prevedeno na engleski, prevodilac mazohista je uložio svoj napor, nađeni su novci za prodor srpske literature u veliki svet.
Videli smo kako nasmejani engleski glumac Džon Čalis drži Vesićevu kupusaru u svojim rukama, spreman da uživa u njoj čim se osami. Pisac ga je počastvovao ličnim poklonom.
Čalis je čuveni Bojsi iz serije kod nas prevedene kao Mućke ( u originalu: Samo konji i budale). I sada je dobio nastrani primerak nepismene istorije Beograda.
Glumac je već odigrao svoje, ima hobije i nema sličnosti sa ulogom iz serije. Čak slabo pamti šta se sve u toj priči Džona Salivena uopšte događalo. Ali, odakle to može da zna ovdašnja klika? Za njih je on Bojsi, prevejani diler automobilskih krševa, čovek koji u tom polusvetu sitnih prevara ipak stoji bolje od Dereka Trotera (Del Boja), i njegovog brata Rodnija, neviđenih gubitnika iz Pekama.
Naravno da Vesića i gang kome pripada fascinira svaka priča i pouka o prevari, iako su Mućke bile samo neka škola-parodija za sitne pijačne mućkaroše. Njeni junaci su bili neuspešni, svaka ideja u završnici je propadala, oni su bili gubitnici i žrtve sopstvenog mešetarenja, i najgorih poslovnih kombinacija. Opstajali su samo blagodareći svom duhu, smislu za humor i bistroj pameti. Ako izuzmemo priglupog Trigera, naravno.
U Srbiji su Trigeri u svojoj izopačenoj verziji došli na vlast. Uspeli su da prevare sve oko sebe iako nikada nisu govorili: iduće godine u ovo vreme bićemo milioneri! Hteli su sve i odmah, i u tome su uspeli, gazeći preko živih i mrtvih.
Triger beše čistač ulica u Pekamu kome se Bojsi neprestano podsmevao. Čovek koji je gradske trotoare čistio jednom te istom metlom punih 20 godina, i bio odlikovan nekom limenom medaljom zbog pažljivog čuvanja alata za rad.
I sada je Bojsi video ovdašnjeg Trigera, začuđen i ushićen njegovim usponom. Ma zar je moguće? Trigeri su u Srbiji gospodari svega, Trigeri su pisci, urbanisti i arhitekte, Trigeri su borci protiv epidemije, nasilnici, dresirani psi i bez otpora sakate ovdašnji svet po svojoj pameti.
Triger je ovde vlasnik nekadašnje metropole, i ludačkom upornošću pravi rugla svuda gde pogled doseže. Svojom nepoderivom metlom i glupim fanatizmom koji mu je usadio vrhovni Triger, čisti Beograd od svega po čemu se prepoznaje i od svega što je u njemu valjalo.
