Nadežda Milenković, tekst za Peščanik.net, 31.8.2020.
Bez pitanja i bez naše volje vlast nas uvlači u svoju adolescentsku diplomatiju. Pa tako, hteli mi to ili ne, volimo „brata Sija“ i dajemo mu šta god poželi a on nama zauzvrat daje prljave tehnologije. Volimo i pobratima „Vladimira Vladimiroviča“, dajemo i njemu šta hoće a on zauzvrat ne daje Kosovo. Voleli smo i „Trampa Srbina“ mada smo pare dali njegovoj protivnici na izborima jer je predsednik Srbije, tada na funkciji premijera, „bio pametan“, kako nam se sam pohvalio. Voleli smo i beloruskog Aleksandra jer je predsedniku Srbije dao čokoladu koju mnogo voli (dobro, suhomesnate proizvode i ikonu pride).
Istovremeno smo morali da ne volimo sve lidere sa kojima naša vlast nije bila u ljubavi. Crnogorskog uglavnom pred tamošnje izbore (naša mala bratska ispomoć oko mobilizacije glasača koja je sada izostala i vidite šta se desilo), hrvatskog uglavnom pred ovdašnje izbore, albanskog sve vreme, severnomakedonskog čim je pobedio na izborima.
Ali, pošto je adolescencija jedno burno doba, prirodno je i da su adolescentske ljubavi turbulentne.
Vlast se prvo odljubila od Lukašenka i potpisala Deklaraciju Evropske unije u kojoj se kaže da nedavni predsednički izbori u Belorusiji nisu bili ni slobodni ni pošteni, a da nasilje nad demonstrantima jeste bilo primena nesrazmerne sile (takozvani srpski scenario, ako se razumemo). Ne samo da nas vlast, koja inače ne propušta da nas obavesti o baš svakoj misli koja joj prođe kroz glavu, nije obavestila o ovom neljubavnom slučaju (ne bismo nikad ni saznali da evropske diplomate nisu rastrubile po tviteru) nego sad moramo i da pogazimo ono što je predsednik Srbije tako nežno rekao pri poslednjem susretu sa Lukašenkom – ne, ne to da voli beloruski šokolad, nego ono da je lako biti prijatelj kad je dobro, a da se pravi prijatelji prepoznaju u zlu. Eto, a sad mu ni rođendan nismo čestitali.
A kakvi li nas tek ljubavni jadi čekaju sa Trampom kojeg smo onoliko voleli na početku? Te bilbordi, te naslovnice, te radikalske majice sa njegovim likom, a vidi ga sad kako nam uzvraća. Predsednik Srbije kojem u šolji stoji dalek put i izvečeri iznenada žuti čovek koji će pokušati da ga prevari ili on bar tako njuši svojim „političkim nosom“ „koji je neretko bio u pravu“ spreman je da, iako bi bio „prvi Srbin“ kojem bi Tramp ponudio bilateralni sastanak – taj sastanak odbije.
I sad smo mi zbunjeni. Prvo, kojem pa „drugom Srbinu“ je i mogao da ponudi bilateralni sastanak kad mu je mandat tek nekoliko meseci stariji od mandata predsednika Srbije? Koji, ako je u Beloj kući po bilo čemu zaista „prvi Srbin“ – to je samo po tome što je u njenom dvorištu prvi sam samcijat glumio konferenciju za novinare. Za razliku od nekih „drugih Srba“, Đinđića i Koštunice na primer, koji su u njoj doista i imali bilateralne sastanke sa predsednikom Amerike.
Drugo, kako bi Trampovo prisustvo moglo da bude nenadano kad je još pretprošle godine u pismu najavio da se raduje prilici da u Beloj kući ugosti potpisnike „istorijskog sporazuma“? Nije napisao da pravi neobaveznu žurku pa ko bane.
I treće, koji nam je sad ljubavni status – da li furamo sa Trampom ili smo raskinuli ili ga samo palimo ili ‘ladimo?
