Ivan Sekulović, tekst za Peščanik.net, 25.8.2020.
Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju
Svetska banka nedavno je objavila procenu prema kojoj bi zbog krize izazvane epidemijom kovida-19 dodatnih 125-327 hiljada stanovnika u Srbiji moglo pasti u siromaštvo. Grubo rečeno, to znači da bi možda čak svaki osmi stanovnik mogao da spadne na oko 400 dinara prosečne dnevne potrošnje, dok je na toliko sada ograničen tek svaki četrnaesti. U svakom slučaju, preti nam značajno smanjenje srednje klase, dok su najugroženiji radnici na crno (koji čine skoro petinu radno angažovanih) i samozaposleni. Eksperti UN iznenađeni su jačinom ovog, kako kažu, cunamija siromaštva i apeluju na vlade da pod hitno „dramatično“ prošire mreže socijalne sigurnosti.
Šta je vlast u Srbiji preduzela da se položaj siromašnih ne pogoršava i da se njihov broj ne povećava? Praktično ništa. Nije ispunila obećane mere za smanjenje siromaštva, uključujući i one glavne: povećanje iznosa novčane socijalne pomoći i ukidanje ograničenja prava na nju (npr. u slučaju posedovanja imovine preko određene granice ili odbijanja da se učestvuje u javnim radovima), kao i ukidanje njegovog trajanja na najviše devet meseci godišnje. Na sve to nastavila se i čak pojačala politička zloupotreba siromašnih. Socijalna pomoć se učestalije isplaćuje članovima partije koji nisu siromašni, pa se vraća u partijsku kasu. I još sistematičnije se popisuju siromašni koji nisu članovi, da bi im se pomoć pred izbore uslovila davanjem glasa. Zbog ovakvih kriminalnih radnji u našoj zarobljenoj socijalnoj državi skoro polovina siromašnih ne dobija pomoć. Štaviše, proteklih godina uočljivo je smanjenje broja korisnika glavnih socijalnih davanja, dečijeg dodatka i novčane socijalne pomoći, dok je stopa siromaštva ostala nepromenjena.
Dobro, da li je vlast uradila nešto po pitanju siromaštva barem ove godine, u jeku krize izazvane epidemijom kovida-19? Isto tako, skoro ništa. To što je za tri meseca produžila isplatu socijalnih davanja korisnicima, bez obaveze da ponovo podnesu dokumentaciju, mogla je komotno da uradi bilo kada od 2012, jer ti ljudi da pobegnu iz siromaštva pod njom svakako ne mogu. To što je podelila po 100 evra punoletnom stanovništvu nije bilo u funkciji smanjenja siromaštva (iako je verovatno imalo pozitivne efekte u tom smislu), već obezbeđivanja glasova (kod onih neodlučnih) i cementiranja podrške kod lojalnih. Gruba računica je jasna: 600 miliona evra, koliko je potrošeno na tu meru, bilo je dovoljno da se cele ove godine plaća socijalna pomoć svima koji je već primaju (260 hiljada siromašnih), zatim onima koji jesu siromašni a ne primaju je (240 hiljada), pa čak i onima koji će u narednom periodu pasti u siromaštvo (neka to bude srednja procena Svetske banke od oko 230 hiljada). I ne samo da bi bilo dovoljno do kraja ove, već i sve do kraja sledeće godine!
Ovakvo ponašanje je sušta suprotnost najvažnijoj dužnosti svake vlasti, a to je da otkloni one nepravde za koje je neupitno jasno da se mogu otkloniti, kako je to definisao nobelovac Amartja Sen. Ima li veće nepravde od toga što će desetine hiljada dece širom Srbije večeras gladno otići na spavanje? Nema. Da li „našu“ vlast zanima da koliko danas krene u rešavanje ovog problema? Ne, jer su njena deca namirena i ušuškana i odlaze na spavanje sita. Ako je postojanje siromaštva najveća nepravda u jednom društvu koje ima sva sredstva da ga iskoreni, onda misteriju njegovog istrajavanja hirurški precizno razotkriva profesor Filip Olston, doskorašnji specijalni izvestilac UN-a za ekstremno siromaštvo i ljudska prava. „Neuspeh da se preduzmu odgovarajući koraci da se siromaštvo eliminiše je politički izbor“, kaže on. Vlast u Srbiji je, po ko zna koji put, ponovo napravila izbor koji će hiljade ljudi koštati života. Između rešavanja pitanja siromaštva i svog opstanka, izabrala je ovo drugo.
Imajući sve ovo na umu, a svedočeći sve otvorenijem iživljavanju naprednjaka nad delom stanovništva koje nema partijsku zaštitu – koji počinju i bukvalno da tretiraju kao stoku – prosto je neverovatno to što najveći deo opozicije u rušenju Vučića igra na kartu nacionalizma. To ne samo što je (uvek) ideološki sumanuto, već je i duboko nemoralno, jer zapostavlja glavnu patnju srpskog društva za koje se, tobože, svi brinu. Pravim državnicima i dobrim stratezima bi prioritet trebalo da bude iskorenjivanje siromaštva, a ne rešavanje statusa Kosova. Kao što smo videli od početka vladavine naprednjaka, insistiranje na kosovskom pitanju direktno onemogućava rešavanje siromaštva, jer Vučiću omogućava da oba pitanja odlaže do u večnost (carstvo nebesko). Zbog toga bi najvažnija pitanja vlasti ove jeseni (i povodi za proteste) morala da budu: da li će nova vlada kao okosnicu svog programa postaviti usvajanje i primenu nove strategije za smanjenje siromaštva (sa merama poput reforme poreske politike, ulaganja u socijalnu infrastrukturu i privlačenja društveno odgovornih stranih investitora)? Da li je ona voljna i sposobna da u njenu pripremu uključi celo društvo, kao što je to Đinđić uspeo 2002? Da li će nova vlada na svojoj prvoj sednici pokrenuti proces izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti i drugih propisa, kako bi bila povećana socijalna davanja i broj njihovih korisnika? Da li će ona, naposletku, kao svoj glavni cilj postaviti to da do kraja njenog mandata Srbija pristupi EU, kako bi mogla da koristi njene fondove za borbu protiv siromaštva?
