Nikola Zdravković, tekst za Peščanik.net, 28.9.2020.
U petak, 25. septembra, Republički zavod za statistiku objavio je podatke o živorođenim i umrlim ljudima u Srbiji u avgustu 2020. godine. S obzirom da nam je zvanični sistem izveštavanja o stanju epidemije Covid-19 odavno kompromitovan, ukupne brojke umrlih mogle bi biti jedan od retkih pokazatelja pravog stanja, to jest: kakve su posledice epidemije, zaista?
Odgovor je, jednom rečju, katastrofalne. Ali nije ovo samo priča o brojkama, već je reč i o politici. Trenutak je da se zapitamo koliko su nepotrebnih smrti zapravo izazvali postupci aktuelne vlasti i kriznog štaba, posebno od naglog opuštanja mera početkom maja. Pa krenimo redom.
Naravno i nažalost, pošto je RZS organ vlasti koja je takva kakva je, moram početi sa napomenom. Brojke koje nudi Zavod su brojke koje nudi Zavod. Da li su ukupne mesečne brojke umrlih dobre ili ne je tema za sebe – između ostalog, one se zasnivaju na datumu upisa u matičnu knjigu umrlih, što može dovesti do problema u beleženju. Već februara i marta ove godine, pre nego što je Covid-19 imao ikakvog efekta na mortalitet u Srbiji, RZS je zabeležio veliki pad u broju umrlih koji je ostao nerazjašnjen, tako da svaka analiza mora početi uslovno – sve što sledi važi ukoliko su podaci (iole) dobri.
Kako kaže RZS, prateći matične knjige umrlih, u Srbiji je u avgustu preminulo 8.730 ljudi. Mada Zavod ovu brojku u svom saopštenju poredi samo sa prošlogodišnjim avgustovskim stanjem, ono što nam je potrebno, i ono što se u velikom delu sveta već mesecima meri kao „višak smrtnosti“ usled pandemije, jeste poređenje sa prosekom. Za potrebe ovog teksta, uzeo sam desetogodišnje aritmetičke sredine, po mesecima, od 2010. godine naovamo – i video koliko brojke umrlih iz 2020. odstupaju od njih, prvo u vreme strogih mera zaštite tokom proleća, a onda od njihovog ukidanja?
Primera radi, u avgustu, broj umrlih je od desetogodišnjeg proseka veći za 885 (prosek je oko 7.844 preminulih). Zvanične brojke Ministarstva zdravlja kažu da je u to vreme od posledica Covid-19 umrlo „tek“ 146 ljudi.
Naravno, puka aritmetička sredina bi u ovom slučaju mogla da nas prevari, jer nam ne govori ništa o devijacijama.
Međutim, brojke umrlih su zapravo prilično konzistentne po mesecima, iz godine u godinu. Sezonske zaraze doprinose tome da su na primer decembar, januar i februar gotovo uvek među najsmrtonosnijim mesecima, dok su avgust i septembar tradicionalno među „najmirnijim“. Gledajući avgustovske brojke iz godine u godinu, stvari postaju jasnije: po podacima RZS, najveća devijacija u smrtnosti u avgustu u poslednjih deset godina bila je zabeležena 2017. godine i iznosila je samo 322. Drugim rečima, u avgustu 2020. umrlo je 563 ljudi više nego tokom najsmrtonosnijeg avgusta od 2010. godine do danas.
Ali avgust je „miran“ mesec kad je u pitanju mortalitet, sa malim oscilacijama: školski raspusti, godišnji odmori, pa i vremenske prilike, sve to utiče na relativno niske stope smrtnosti tokom ovog meseca. Već sa julom je stanje drugačije – a kada pričamo o 2020, zabeležena je jedna katastrofalna, a neobjašnjena brojka.
Naime, po podacima RZS, u julu 2020. u Srbiji je umrlo čak 10.023 ljudi, što je od desetogodišnjeg julskog proseka veće za 1.896 zabeleženih smrti. Prethodno najveće odstupanje brojalo je 508 više umrlih od proseka, 2015. godine. Drugim rečima, u pitanju je najveća zabeležena devijacija u broju umrlih u protekloj deceniji, u mesecu u kojem je Ministarstvo zdravlja prijavilo tek 291 novu žrtvu Covid-19.
Dalje unazad, odstupanje od proseka je značajno manje u junu (456), a najzad u rangu standardne devijacije u maju i aprilu (207, odnosno 126 više umrlih od desetogodišnjeg proseka). Šta ovo sve znači kad je u pitanju epidemija?
Mere zaštite u Srbiji, koje su svojevremeno bile ocenjene kao jedne od najoštrijih na svetu, trajale su od marta do početka maja. Probleme sa beleženjem na stranu, vreme potrebno za širenje zaraze, razvoj simptoma, komplikacije i smrt govore nam da bi jun bio apsolutno najraniji mesec u kojem bismo očekivali porast broja umrlih usled ukidanja mera u maju – što je upravo ono što govore podaci RZS.
Po izveštajima Ministarstva zdravlja, od 1. juna do 31. avgusta u Srbiji je od Covid-19 umrlo 469 ljudi. Sa druge strane, u istom vremenskom periodu, broj umrlih ljudi odstupa od desetogodišnjeg proseka za čak 3.238, odnosno oko 13,5 odsto. To je ni manje ni više nego desetostruko veća brojka od očekivane, tzv. standardne devijacije. I ako su brojke RZS dobre, to je zapravo pravi dosadašnji bilans Covid-19 u Srbiji od opuštanja mera.
Naravno, to ne znači da je od samog virusa umrlo gotovo 3.000 ljudi više nego što je zvanično prijavljeno. Višak smrtnosti u vreme epidemije je nezgodna pojava: menja se zdravstveni sistem, preusmeravaju se pacijenti, lekari i osoblje, zatvaraju odeljenja, opterećuju kapaciteti. Koliko ljudi je umrlo od Covid-19, a koliko je bilo onih koji zbog epidemije nisu dobili negu koja bi ih u normalnim okolnostima spasila?
Međutim, ne treba (previše) da nam skreće pažnju ta distinkcija između smrti „od“ Covid-19 i one koja je samo „usled“. U mnogim zemljama širom Evrope i sveta, koje su od početka epidemije prošle mnogo gore od Srbije, ta rasprava obeležila je one prve mesece pandemije, kada se bila javila potreba da se nekako, bilo kako, objasne katastrofalne reakcije „bogatih“ zemalja kao što su Belgija ili Velika Britanija.
Pokazalo se da između brojki „usled“ i brojki „od“ razlika nije tako velika kao što može da se čini. Naime, kao što epidemija može da ugrozi normalno funkcionisanje zdravstvenog sistema, tako promene ponašanja mogu smanjiti opštu stopu mortaliteta: ljudi više paze na svoje zdravlje, socijalna distanca smanjuje stope zaraze od sezonskih bolesti, manje je saobraćajnih udesa (ako je na snazi ikakva mera karantina) i tako dalje. Ne možemo da znamo koliko je „viška smrtnosti“ izazvao netestirani Covid-19, ali je izrazito nesmotreno, pa i nenaučno, pripisivati ga merama zaštite.
Uostalom, pošto već pričamo o politici, zvanična politika Ministarstva zdravlja jeste da Covid-19 u Srbiji nije opteretio zdravstveni sistem. Drugim rečima, nosimo se s njim. Ali ako kapaciteti nisu preopterećeni – šta je onda izazvalo tih par hiljada smrti, nezabeleženih i neobjašnjenih, koje nadilaze višegodišnje proseke, a poklapaju se vremenski sa odlukom aktuelnih vlasti da početkom maja naprasno opuste gotovo sve mere zaštite od epidemije? Zbog čega su onda svi ti ljudi umrli?
Ne duguju nam odgovor samo na to pitanje. Skandal o lažiranim brojkama zaraženih i umrlih je došao i prošao, makar medijski, ali ove brojke nam govore, još jednom, da je problem dublji od ijednog konkretnog skandala: niko, uostalom, nije našao za shodno da se zvanično bavi ovim velikim odstupanjima u brojkama umrlih. Gde su objašnjenja, procene, istraživanja, gde su ažurne brojke, a ne samo suvi i diskutabilni podaci iz matičnih knjiga?
Problem, drugim rečima, nikada nisu bile ni maske, ni vakcine, niti mere koje su nas, kao i druge delove sveta, po svemu sudeći bile privremeno spasile ovog proleća – problem je u tome što je prva maksima ovdašnjeg odgovora na Covid-19 bila: držati ljude u mraku. Najveća opasnost nikada i nije bila velika smrtnost, već strah vladajuće garniture da će za nju biti okrivljena. Bilo da je Covid-19 direktni ili indirektni krivac za ogroman porast mortaliteta od juna naovamo, njegov glavni saučesnik u toj katastrofi je više nego očigledan.
