Piše: Dragana Nikoletić, za nedeljnik ''NIN''
Mnoge afere vezane za crkvu ostale su bez epiloga. To je uticalo na smanjeno poverenje građana u ovu nekada neprikosnovenu instituciju. Da li je strah od istine ili nečista savest jednog broja velikodostojnika razlog što se crkveni procesi ne sprovode
Ne prođe dugo, po ovozemaljskim merilima, a da u javnost ne dospe neka afera vezana za crkvena lica, obično iz krugova velikodostojnika. I sve se završe bez zvaničnog epiloga, jer se sam vrh SPC ponaša poput noja: ono što ne čuje i ne vidi, zarivene glave u pesak, to i ne procesuira. Nesklona samopropitivanju, Crkva neretko barata dvostrukim aršinima, jednim za sebe, a drugim za sve ostale, isto očekujući i od države, sa kojom sarađuje na bazi interesa.
Zaboravljajući često na svoju primarnu ulogu spasavanja duša, i sama teži materijalnom, sve do enormnog bogaćenja. Od savesti i pastve se krije iza brada, mantija, odlikovanja, časnog krsta koji joj, čini se, mnogo ne znači. Pa se često pitamo: veruju li sveti oci u Boga, ili im je i on moneta za potkusurivanje.
Zbog svega pobrojanog i mnogo čega drugog, ovoj instituciji, nekad od najvećeg poverenja, opada popularnost u narodu, prema istraživanjima Ipsos stratedžik marketinga. A, kada se upre prst u Crkvu, najčešće se cilja na pedofiliju, gnusniju i od kurvarluka, lopovluka, pa čak i služenja bogu novca, umesto hristoljublja.
Najpoznatiji egzemplar nastrane seksualne sklonosti prema deci, ili vrlo mladima, predstavlja vladika vranjski Pahomije, ili Tomislav Gačić, čija je moguća krivica zastarela. Baš kao što su iz naše svesti izhlapeli detalji pokušaja obljube najmanje četiri dečaka, učenika Bogoslovije, koji su optužili episkopa pred Opštinskom sudom u Vranju decembra 2002. da je zloupotrebljavao svoj položaj od 1999, kada je u službenim prostorijama Eparhije vranjske počinio nad njima krivična dela bludnih radnji.
I premda je Crkva zamerila žrtvama što su se obratili medijima i državnim institucijama, pre no njenim svetim polugama, nije se pridržavala obećanog, da će se i sama pozabaviti optužbama po okončanju građanskog procesa. Angažujući probrane advokate, Pahomije je sebi obezbedio odstupnicu, praveći se bolesnijim no što je bio, da bi odlagao ili odsustvovao sa ročišta (desetak od ukupno 22 u glavnom pretresu), sve do svoje Pirove pobede, 2006. godine.
Jer, vladika vranjski nije osuđen, ali ni oslobođen, već se za dve optužbe radilo o zastarevanju, a dve o nedostatku dokaza, dok je zrno sumnje ostalo i kod niških sudija, kojima je slučaj naknadno poveren zbog „prevelikog interesovanja“ podeljenog naroda.
Jednih, naselih na Pahomijeve tvrdnje da je posredi zavera dečaka i OVK, albanske mafije i raznih stranih obaveštajnih službi, a sve u cilju prigrabljivanja teritorije „značajnog geostrateškog položaja“ kojom on i dalje crkveno upravlja, i drugih, svesnih da se radilo o blaćenju sveštenika Gorana Arsića i đakona Milorada Milosavljevića, kao i dve monahinje, svedoka u korist zlostavljane dece, zbog čega su ražalovani i prognani. Zadiranje u „svoju smernost“, Pahomije je proglasio napadom na srpstvo, Crkvu, Kosovo, svetinje...
„SPC je prosto morala da upriliči crkveni postupak, da bi ostala čista u toj vrlo škakljivoj situaciji“, smatra verski analitičar Draško Đenović, dodajući da na Crkvenom sudu nema zastarevanja, posebno kada su u pitanju ljudi na tako visokom položaju. Izricanje sopstvene „pravde“ na „boraniji“, ražalovanjem pomenutih Arsića i Milosavljevića, Đenović poredi sa fenomenom „drž’te lopova“, kada ovo upravo lopov izgovara. Time vrh Crkve poručuje podređenima – evo kako ćete proći, ako se na nas drznete, naglašava analitičar.
Za visoko pozicionirane, na delu je bila druga taktika – Crkva je Pahomijev dug otplatila, dajući svakom dečaku, tad već mladiću, po milion dinara odštete, zabašurujući i optužbe za novo seksualno zlostavljanje (2013), kao i skandal oko njegovog izgubljenog mobilnog sa eksplicitnim nepodobnostima (2019).
U svetlu, ili pre mraku, takvih blasfemija, po strani je ostala astronomska Pahomijeva plata, lično određena, kao i božićni bonusi, nepotističko zapošljavanje rodbine, neprimereni „harači“ eparhijskim hramovima... „Tu nema ničeg spornog sa pravnog gledišta, a to što se radi o privatizaciji Crkve – bože moj“, tumači naš sagovornik s dozom humora. Jer, da nije strašno i tužno, bilo bi smešno, veli stara izreka.
Ni to što je došlo do „poravnanja“ davanjem novca oštećenim nije neki ekskluzivitet, jer svakoj bi korporaciji, kako možemo da shvatimo i SPC, bilo draže da plati, no da joj se ime i dalje povlači po medijima. Ali, kako da se doživi to što je Pahomije dobio Orden Belog anđela od Eparhije mileševske 2011. godine, nego kao licemerje i pljuvanje u lice javnosti. Ili bar jednom njenom delu, nezavedenom crkvenom demagogijom.
Istog tog leta gospodnjeg, patrijarh srpski Irinej je podjednako hipokrizijski zatražio da se ne održi „parada srama“, kako je parafrazirao sintagmu Parada ponosa, nazvavši njene učesnike „grupom nastranih“ koji „svoje manjinske poglede, u osnovi neprirodne, žele da nametnu drugoj, ogromnoj većini, koja ne deli i ne prihvata njihovo shvatanje smisla života i ljudske slobode“. Državu, nadležnu za poslednje, mnogi smatraju najodgovornijom, jer je nepravdu podržala u slučaju Pahomije (između ostalih), kome se po zakonu ne može ponovo suditi po istom osnovu. Puj-pike ne važi sva patnja oštećenih.
Najveći problem za verujuće je to što se sve navedeno događalo za vreme patrijarha Pavla, živog sveca, kako je neformalno inaugurisan. „On je bio veliki duhovnik, naivan u operativnim poslovima, dok patrijarh Irinej koji je pre nekoliko dana napunio 90 godina nema volje ni snage da se suočava sa krucijalnim problemima Crkve“, kaže Đenović. Ali, oni neće nestati pod tepihom, gde ih vrh SPC-a gura.
Tako skandali padaju u zaborav, kao i njihovi vinovnici, poput Pahomija. O tome govori tekst Miljenka Derete, reditelja i osnivača Građanskih inicijativa, sada počivšeg. Prisustvujući skupu Žena u crnom povodom donošenja novog Zakona o crkvama i verskim zajednicama, 2006, Dereta se našao usred grupe srednjoškolaca, slučajnih prolaznika. Ne shvativši sadržaj transparenta kojim se abortus smatrao boljim od silovanja od strane episkopa, pitali su se međusobno „a šta je to Pahomije?“. Jedinica za licemerje, mogao bi glasiti odgovor da u žižu pažnje 2012. nije ušao sada bivši vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije, alijas Ljubomir Kačavenda. Tvrdnje eksđakona Bojana Jovanovića da je vladika počinio dela slična Pohomijevim, ali i izrežirao ubistvo bogoslova Milića Blaženovića u manastiru Papraća u BiH, takođe nisu razmatrane u crkvenim okvirima. O verodostojnosti pronađenih snimaka sa dokazima bludnih radnji, policija se nije izjašnjavala, niti je pokrenut sekularni sudski postupak. Do njega je, istina, došlo, ali su se na optuženičkoj klupi našli mediji koji su ove tvrdnje preneli, a koje je tužio Kačavenda. Jer i njemu je smernost bila ugrožena.
Međutim, i ovde je bilo reči ne samo o seksualnim, već i finansijskim strastima episkopa, evidentnim po jednom od najglamuroznijih hramova, a još više – vladičanskom dvoru, svom u zlatu, svili i kadifi. Koji, naravno, nije Kačavendin, već pripada Crkvi kao takvoj, na koju u celini napadaju bogohulnici. Baš kao što vladikama spočitavaju luksuzni vozni park, navodno ustoličen željom vernika da im se duhovne vođe nekako „istaknu“, kako je ovaj paradoks jednom rasvetlio patrijarh Irinej. Zaboravljajući na monaški zavet siromaštva.
Ni ljubav prema parama nije nešto čemu se treba čuditi, misli Đenović, „jer, svi smo mi – kvarljiva roba“. Takođe, današnje vladike potiču iz siromašnog bekgraunda, za razliku od svojih prethodnika, pa valja namiriti čitavu familiju. Novca ima, hvala Bogu, čim nestanak milion evra iz kase Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke može da ostane neprimećen godinama, i da se otkrije tek vanrednom revizijom, kada je Crkva osumnjičenog blagajnika prijavila (svetovnom) Tužilaštvu (2013).
„Ne može mačka da prođe pored slanine, a da se ne omrsi“, Đenovićev je opis fenomena, svojstvenog i našim duhovnim pastirima. Kuriozitet je što je zbog sličnog „mrsa“ zglajznuo vladika raško-prizrenski Artemije, pa bi ovde poruka Crkve bila – samo mi u pare ne diraj. Slično važi i u kontekstu prosjaka ispred hramova, koje sveštenici po pravilu teraju.
Što se tiče Kačavende, on je u svojoj firmi prošao sporazumno, jer mu je vrh SPC dao šansu da sam podnese ostavku, odnosno da se povuče „iz zdravstvenih razloga“. Ali, on je u BiH i dalje vladar iz senke, kako zapažaju upućeni, sve iako je protiv njega i njemu sličnih pokrenut proces pred britanskim sudovima. Nenadležnim, kako se ispostavilo, za izgrede zvaničnika naše crkve, s kojima imaju tek perifernu vezu preko Britansko-skandinavske eparhije SPC.
Kad mogu vladike da se odaju bludu, zašto ne bi mogli profesori Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, ako su mahom sveštenici, a ne monasi, obavezani na celibat? Iz tog ugla nije baš toliko nemoralno što je aktuelni prodekan za nastavu Vladimir Vukašinović interno optužen za seksualno uznemiravanje bar četiri studentkinje. I on je imao sreću da se prva osmelila da se obrati advokatu, kao i tadašnjem dekanu vladici Ignjatiju, ali i patrijarhu Irineju, tek po zastarelosti slučaja.
Etička komisija koju je sazvao Ignjatije 2018, zaključila je da nema poluga da istraži slučaj polnog uznemiravanja, budući da se radilo o dva suprotstavljena svedočenja, devojčinom i Vukašinovićevom. I preporučila da se stvar reši na Crkvenom sudu i u Javnom tužilaštvu, što se nije dogodilo. Niti je patrijarh Irinej reagovao. Vukašinović se hladno držao pravnih činjenica, bez ikakve griže savesti, napominjući da je Kodeks profesionalne etike Beogradskog univerziteta usvojen 2016, deceniju nakon „navodnih radnji“ za koje se tereti. U tom pismu, u koje je NIN imao uvid, bode oči njegovo ruganje devojčinim opisima u kojim ga poredi sa demonskom silom. U koju bi, kao crkveno lice, valjda trebalo da veruje.
S obzirom na sporost i poslovičnu nefunkcionalnost Crkvenog suda, i najnoviji slučaj Stefana Šarića, vikarnog episkopa (dakle, monaha) i starešine Hrama Svetog Save, sačekaće da bude istražen. Državni organi su „srećom“ pristupili istrazi, potvrdivši da su tvrdnje Marka Žarkova, studenta Akademije umetnosti SPC, istinite, odnosno da je zbilja maltretiran i pretučen u Batajnici, u februaru ove godine. Da li su ga stvarno otela trojica muškaraca, od kojih su dvojica pripadnici Interventne jedinice MUP-a Srbije, i da li je otmicu naručio vladika Stefan, još nije ustanovljeno. Kao ni da li je svemu razlog bila devojka, zajednička episkopu, pod zavetom bezbračnog života, i otetom Žarkovu.
„Crkveni se procesi ne sprovode jer bi izazvali lančanu reakciju, budući da niko od glavešina nije bez putera na glavi, i niko nije spreman da se otvori njegova ’fascikla’“, zaključuje Đenović. Zato se svi i ponašaju kao nojevi, dodaje, čime zapravo poručuju „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“. I, naravno, od istine.
