Draža Petrović, kolumna za portal N1, 18.9.2020.
Iza svakog uspešnog muškarca stoji Marko Đurić i vreba svoju šansu. I ako bi se nekako moglo nazvati ono što radi Marko Đurić dok godinama stoji iza uspešnog muškaraca Vučića, to bi bila šarmantna mešavina spontanog aplauza i spontanog pobačaja aplauza.
Kada bi Čika Jova Zmaj danas pisao Đuliće i Đuliće uveoke, onaj prvi ciklus Đulića zvao bi se Đurići, i on bi se odnosio na vreme kad Marko Đurić krene da aplaudira, a drugi ciklus bi se zvao Đurići uveoci, i odnosio bi se na period kad Marko shvati da predsednik nije završio, pa nekako uvene.
Više puta je, naime, primećeno da Marko drži dlanove na gotovs dok predsednik priča, ali taman kad predsednik napravi dramsku pauzu radi karakterističnog "kažiprstnog" nameštanja naočara, Marko počne da apludira.
Međutim, onda predsednik nastavi da priča, te Marko vrati dlanove u položaj A, takozvani položaj: "Za apluz spreman!" I u tom položaju spontanog pobačaja spontanog aplauza, stoji sve dok predsednik ne završi svoj istorijski govor, a to se istina retko dešava, i tada Marko opet počne da aplaudira tako strasno da se osmah vidi da će daleko da dogura.
Dobro, niko nije računao da će da dogura baš toliko daleko, skoro 7.589 kilometara vazdušnom linijom od Beograda, ali takva vrsta ljudi je neophodna za dokazivanje teze da se svako preterano šlihtanje isplati, jerbo bi u suprotnom čovečiji primerci iz podvrste zvane Šlihtare izgubili smisao postojanja. Što je najgore, tada bi i Srpska napredna stranka izgubila smisao postojanja.
Ipak, za ambasadora u Vašingtonu uvek je dobro izabrati neku markantnu ličnost, tako da dileme nije bilo – najmarkantniji je Marko, dugogodišnji vršilac dužnosti direktora Kancelarije za "Aco, Srbine".
Ta kancelarija bavi se najvažnijom sporednom stvari na svetu, a to je vekovna potreba Marka Đurića da Aca Srbin zauvek ostane sastavni i neotuđivi deo Srbije.
Kada ga je svojevremeno novinar Budimir Ničić tokom intervjua za emisiju "Slobodno srpski" svašta pitao, a Marko Đurić svašta odgovarao, bilo je jasno da nema tog zadatka koji on nije spreman da obavi. Razgovor je tekao ovako:
Đurić: Pogledajte samo koliko beba se rodi u Gračanici...
Ničić: Rađalo se više, nije tako gospodine Đuriću...
Đurić: Pogledajte koliko beba se rodi godišnje, pa niste u pravu...
Ničić: Ja ovde živim i u pravu sam.
Đurić: Ove godine u Kosovskoj Mitrovici će se roditi, mislim, sto beba više nego prošle godine.
Ničić: Odakle vi to znate?
Đurić: Bio sam tamo.
Iz tog razgovora dalo se zaključiti da je Marko Đurić jedini čovek na svetu kome kad kažete: "Kao direktor Kancelarije za KiM moraš se boriti za porast nataliteta među srpskim življem na Kosovu & Metohiji, to je garant našeg opstanka", on akciju shvati bukvalno, pa zaređa po kućama.
Okej, u pitanju je verovatno bio lapsus, ali ko bi poverovao da Marko Đurić nije išao od vrata do vrata i nudio svoje usluge za akciju porasta nataliteta među srpskim življem. Razgovor je garant tekao ovako:
Đurić: (zvoni na ulaznim vrata)
Domaćin: Ko je!?
Đurić: To sam ja, Marko Đurić iz Kancelarije za KiM. Onaj s televizije!
Domaćin: (otvara vrata) Šta hoćeš?
Đurić: Predsednik Vučić mi je poverio zadatak podizanja nataliteta na Kosovu i Metohiji. Pa sam došao da vas pitam da li planirate proširenje porodice...
Domaćin: Ama, čoveče, imamo već troje dece... Ne planiramo!
Đurić: Ali, gospodine, to je garant našeg opstanka. Evo, ne morate vi ništa tu da se deranžirate, sve ću ja da obavim, vaše je samo da ovde potpišete da se slažete da vam četvrto dete liči na mene zarad opstanka srpskog narod na ovim prostorima!
- More marš, barabo jedna! - kaže na kraju Domaćin i zalupi vrata Marku Đuriću ispred nosa, jer srpski narod dobro zna da mu nema opstanka ako budući naraštaji budu ličili na Marka Đurića. Takvi primerci srpskog naroda još od osnovne škole hvale učiteljicinu novu frizuru iz prve klupe, pa ih čak i mala deca zezaju na velikom odmoru. Međutim, problem je ako to isto radiš i u 37. godini života pred milionskim auditorijumom.
Istina je zapravo da je Marko Đurić tipičan maneken Srpske napredne stranke jerbo ništa u životu nije naučio pravilno da radi. Kada ga pošalju da prkosi po Kosovu – uhapse ga, pa ga ponize. Kada mu kažu da osmisli kako da sačuva srpske svetinje na Kosovu, on freskopiše voz, misleći da je pokretna crkva garant uspešnog očuvanja srpskih svetinja, jer uvek možeš da je prebaciš na sigurno, do sledeće stanice. Pod uslovom da srpska svetinja uopšte stigne na Kosovo i Metohiju, što naravno njemu nije pošlo za rukom.
Ima tu pak još jedan nesvakidašnji fenomen – Marko je valjda jedini čovek na svetu koji za 37 godina života nije naučio pravilno da aplaudira, a to je do sada u celom univerzumu uspelo samo njemu, pošto pravilno aplaudiranje nije neka bogzna koliko komplikovana veština. Njegovo aplaudiranje više liči na manijakalno ubijanje rojeva komaraca. Pa ako sa svim svojim talentima propadne u Vašingtonu, uvek može da se zaposli u obližnjem Diznilendu. Ili kao atrakcija, ili kao srpski ambasador u Diznilendu.
Kada je Basara bio ambasador na Kipru, u nekom intervjuu je rekao: "J..eš državu čiji sam ja ambasador!" Marko Đurić to nikada neće reći, ali će svi ostali koji prate njegovu meteorsku karijeru garantovano uskliknuti: "J..eš državu čiji je on ambasador!"
