Nisam očekivala sve ovo. Kako 102? Nisam ni računala. Vežbam svaki dan, čitam, pišem, slikam, imam malu bašticu... Ja dišem i ja sam duhom a ne telom mlada. Ako je čovek vedar i u ovim godinama sad, onda nije star nego mlad, s ovim rečima dočekala je, povodom 102. rođendana, ekipu portala Nova.rs u svom domu glumica Branka Veselinović.
Dobrog zdravlja i raspoloženja, nasmejana i srećna što je mogla da nas ugosti, zarazila nas je svojim neuništivim optimizmom. U sredu će napuniti 102 godine.
– O toj koroni uopšte ne razmišljam. Niti se bavim sećanjima, ja živim. Mislim, telefoniram i negujem emociju. Imam lepotu života koju održavam sasvim pristojno – kaže slavljenica i dodaje da se raduje susretima.
Voli disciplinu, druženje i priču, tako da je intervjui ne muče, već to poštuje.
– Lepo je kada te se neko seti u ovim godinama i želi da čuje šta jedna Branka Ćosić Veselinović ima da kaže. Mene zaboli kada neko kaže: “Ajde sedi i odmaraj se”. Ja nemam od čega da se odmaram. Zar treba da sedim i čekam smrt? Ja se borim, radim ono što mogu, zabavljam ljude, radujem se kada se oko mene smeju – priča nam Branka i ne skida osmeh sa lica i odmah dodaje u svom maniru stih iz rukava:
– Ako pišem, onda i dišem. Jer pesnik kad stihove piše ne može da kaže dosta je, ne mogu više.
Ovaj, kako kaže, stihoklepački dar genetski je nasledila.
– Sve sam naučila i zavolela u roditeljskoj kući, i umetnost, i dobrotu, i šta znači biti human. Baka i mama su bile učiteljice i uvek su pravile neke programe muzičko-recitatorske, pradeda je bio popa, deda učitelj, otac je bio pisac, profesor nemačkog i francuskog jezika, a radio je kao bibliotekar u Matici srpskoj. Živeli smo u velikom stanu u Novom Sadu, i moje sestre i braća, stalno smo pevali, svirali, glumili, smejali se i dobacivali jedni drugima stihove. I jezike strane sam naučila u toj kući, mađarski, i ruski, engleski, nemački, čak i češki sam učila. Na engleskom sam glumila “Majku hrabrost” u Britaniji i Americi.
Kasnije je, nastavlja, njena velika učiteljica bila Desanka Maksimović sa kojom se družila i putovala. To joj je, veli, bila velika čast.
– Pitaju me ljudi kako se stari ili zar se niste umorili. Nisam, a kako se stari ne znam, nisam ni pila ni pušila, imala sam srećan brak, to mnogo znači, bez sujete. Moj Mlađa je otišao pre neku godinu, a trebalo je imati takvog muža, i prijatelja. On je bio oficir, pa je postao glumac, divno je recitovao. Nismo imali dece, ali smo uvek bili okruženi decom. Ni danas nisam sama, ima ko da me pogleda a ja umem to da poštujem i da volim.
Ona dodaje da joj je drago što će se videti da je još uvek živa jer kada je bila poslednji put na premijeri u njenom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, prišla joj je neka gospođa i rekla joj da je neverovatno kako liči na pokojnu Branku Veselinović.
– Kada sam joj rekla da ja i jesam Branka Veselinović, toliko joj je bilo neprijatno da nije znala šta da kaže. A ja sam se smejala i to sada stalno prepričavam jer mi je i danas smešno – priča Branka i naglašava da je u životu sve emocija.
– Treba voleti život. Mnogo je lepa stvar tako živeti. I još ako možeš da preneseš drugome to je još lepše.
Za Branku Veselinović, najstariju živu srpsku glumicu, sa njene 102 godine i osam decenija duge glumačke karijere, pesnik Ljubivoje Ršumović je rekao da je “dama s dušom devojčice”. Živa istina. Sve radi sa dečjim ushićenjem. Od jutarnje gimnastike do druženja sa brojnim prijateljima.
Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”.
Glumila je u više od 100 predstava u pozorištu i više od 50 televizijskih serija i filmova. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada i priznanja za svoj glumački i humanitarni rad, među kojima su Orden rada sa zlatnim vencem, Nušićeva nagrada za životno delo, Sterijina, Vukova, kao i Nagrada Mali princ za životno delo, koju dodeljuje Međunarodni festival pozorišta i mnoge druge. Počasni je stanovnik Novog Sada, Beograda i Dečjeg sela, članica Diplomatskog hora žena i dopisni član Srpske razvojne akademije. Od 1980. je i ambasador Unicefa.
U nezaboravnoj radio emisiji “Veselo veče” bila je jedina glumica u društvu muških legendi Mije, Čkalje, Ljubiše Bačića, Gute Dobričanina… Poliglota je, govori pet jezika. Ljubav je, što bi rekao Mika Antić, vazduh koji udiše.
Sa suprugom je osnovala Fond Branke i Mlađe Veselinović za pomoć invalidnoj deci.
Od 2012. dodeljuje se Nagrada “Branka i Mlađa Veselinović“ za glumu za najbolju interpretaciju u predstavama premijerno izvedenim u toj kalendarskoj godini na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a koju ona i suprug donirali fondaciji JDP. Do sada su je dobili Nebojša Glogovac, Aleksandra Janković, Vojin Ćetković, Nataša Tapušković, Jelisaveta Sablić i Nenad Jezdić.
Legat glumice se od 2018. nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat” u Beogradu.
Izvor: Nova.rs
Izvor: Nova.rs
