Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 12.8.2020.
„U parku Manjež biće podignut velelepan spomenik Stefanu Nemanji! Monumentalan spomenik, 10 metara visok!“
„Monumentalni spomenik Stefanu Nemanji biće podignut na uglu ulica Nemanjine i Miloša Velikog. Uz preko 10 metara visok spomenik, biće i spomen kompleks koji će podsećati građane na srednji vek.“
„Na Savskom trgu biće spomenik Stefanu Nemanji, veličanstven, vidljiv i sa Slavije! Monumentalan, 15 metara visok!“
„Pred ulazom u nekadašnju Glavnu železničku stanicu biće spomenik Stefanu Nemanji! Monumentalan, 28 metara visok!“
„Monumentalni spomenik Stefanu Nemanji, na Savskom trgu, biće visok 23 metra i biće postavljen desno od ulaza u Glavnu železničku stanicu koja će biti Muzej Nikole Tesle!“
Sve navedeno su zapravo vesti koje su objavljivane u našim medijima. Prva 2015, druga sredinom 2017, treća početkom 2018, četvrta 2019, peta nedavno 2020. Izvor svih je svaki put bio isti čovek, samo u različitim statusima, nekad kao gradski menadžer, nekad kao zamenik gradonačelnika. I u svakoj od pomenutih prilika on nije propustio da se zahvali istom čoveku, takođe u različitim statusima, prvo premijera, potom predsednika republike.
Lično sam bio impresioniran i brzinom i načinom kojima su neki ljudi iz vlasti menjali mesto i dimenzije spomenika i ulogu objekata u njegovom okruženju, od spomeničkog kompleksa srednjeg veka do muzeja Nikole Tesle. Naravno, neprijatno impresioniran i tim i nizom drugih stvari koje su izazivale brojne dileme i kritike i stručne i opšte javnosti.
Vlast je na sve kritike odgovarala usmeravajući ih na besmislenu raspravu o tome da li ličnost formata Stefana Nemanje zaslužuje spomenik, kvalifikujući svaku kritiku kao osporavanje te zasluge. Besmislena rasprava, jer naravno nije sporno da u svakoj državi njen rodonačelnik zaslužuje spomenik. Ali to je jedna stvar, a sasvim druga je rasprava o dimenzijama konkretnog spomenika, njegovoj simbolici, poziciji i izgledu, odnosno o deficitu argumenata, estetskih, istorijskih, umetničkih, urbanističkih, bilo kojih koji bi postavljanje takvog i tolikog spomenika opravdavali.
Čuveni, nažalost nedavno preminuli skulptor Miodrag Živković, napuštajući mesto člana žirija koji je odlučivao o spomeniku, još u maju 2018. izneo je u otvorenom pismu na veoma eksplicitan način brojne primere nesuvislosti, nestručnosti i bahatog voluntarizma u procesu odlučivanja.
Briljantna kritika profesora Živkovića vredna je najveće moguće pažnje, ali bar ovom prilikom vredi se pozabaviti nečim drugim, mnogo prozaičnijim.
Iako poslednja navedena visina, 23 metra, kaže da je spomenik u poslednji čas skraćen, on je i dalje ogroman. Kao sedmospratna zgrada, znatno veći od simbola Beograda, Meštrovićevog Pobednika, veći od spomenika koji je Katarina Velika podigla Petru Velikom, veći od Velike sfinge u Gizi.
Veći je valjda i od džinovskog bronzanog konjanika, Aleksandra Makedonskog u komšiluku, u Skoplju, koji me uvek podseti na razgovor sa makedonskim prijateljima tokom moje poslednje posete Skoplju i njihov neskriven žal zbog silnih miliona evra koje je nacionalni poglavica, ne tako davno predsednik vlade, sad begunac pod poternicom, Nikola Gruevski, potrošio na razne monumente umesto na, za život građana Makedonije, mnogo važnije stvari.
Znamo da je bronzani konjanik u Skoplju koštao oko 10 miliona evra. Otprilike kao nova, moderna bolnica sa nekoliko stotina ležajeva. Ne znamo koliko košta spomenik Stefanu Nemanji, a indikativno i nedopustivo je da uprkos obilju raznih, pogotovo u poslednje vreme plasiranih informacija o spomeniku nema nijedne jedine o njegovoj ceni.
Krajnje je vreme da vlast građanima čiji novac troši saopšti i tu sitnicu.
