Dragan Popović, kolumna za portal Nova.rs, 21.8.2020.
Pre desetak, petnaest dana, Ministarstvo prosvete, u dogovoru sa članovima Kriznog štaba, odlučilo je da se pozabavi problemom izvođenja nastave u predstojećoj školskoj godini. Odlučili su, šta su odlučili i kao što uvek biva, nekima se ta njihova "opredeljenost" učinila primerenom, nekima ne.
Meni je zasmetao početni stav Kriznog štaba, najprostije “preveden” kao, nema ništa od sporta u školama. Nedugo zatim, usledila je reakcija Srpskog saveza nastavnika i profesora fizičkog, koja je spiskom preporuka delovala manje rigidno. Te preporuke u svom sadržaju imaju jasnije definisane mere, doduše nešto blaže, ali opet restriktivne. U odnosu na verziju, “nema ništa…”, došle su kao melem na ranu. Ne ulazim u to, da li je neko krenuo sa drastičnim merama, a onda ih glumeći spasioca pretvorio u prihvatljive, tek utisak koji su ostavili tom “igrankom”, svakako je diletantski. Jasno mi je da neke stvari deca i roditelji moraju da istrpe, ali ne baš svaku i svačiju želju da nas, svesno ili nesvesno (ne zanima me) koristi kao zamorčiće.
Spadam u onu grupu ljudi, koja u ovo doba pandemije i pretnji od Covida 19, Korone, ili “ko zna šta je” opasnosti, još uvek nije odlučila, da li da sa tim protivnikom i situacijom bude na ti, ili na vi. Ta neodlučnost me, u odnosu na mere Vlade, a prevashodno kao roditelja, stavlja u poprilično nezgodnu poziciju. Osećam se kao učesnik u igri “između dve vatre”. Ozbiljno se mučim u procesu procene, stavljajući na jedan tas rizik i sve posledice koje može da izazove zaraženost, a na drugi, stav da je fizička aktivnost deci neophodna. Ne bih voleo, da u tom vaganju budem nepromišljeno pristrasan i dođem u situaciju da se kasnije grdno kajem zbog pogrešno donesene odluke.
Nisam pristalica varijante junačenja i insistiranja da mi neko kašlje u lice, kako bih mu dokazao da je ovo sa virusom budalaština, ali mi smeta i paranoično ponašanje. Ono u šta sam siguran i gde nisam u dilemi, jeste činjenica da nema zdravlja bez fizičke aktivnosti. Pa, kad je već tako, zdrav prohtev trebalo bi da ide u prilog uspostavljanja uobičajenog rada nastavnika i profesora na časovima fizičkog vaspitanja.
E, tu su se pojavili oni, zbog kojih i pišem ovaj tekst. Da se razumemo, od verzije “pustite decu da se igraju”, do “nema ništa od sporta u školama”, ima dovoljno prostora za pametnu odluku, ali i za manipulacije. Ovo drugo me nervira. Slažem se da nije bilo lako uskladiti specifične potrebe dece i nužnost donošenja restriktivnih mera, a da ne dođe do konflikta mišljenja. A, čini mi se da će do konflikta doći, jer je neko zaboravio na potrebu suptilnijeg pristupa deci školskog uzrasta. Taj pristup može da bude svakojak, samo ne birokratski bezdušan i ne sme da dopusti različita tumačenja, pogotovo ne dvostruki aršin u odlučivanju.
Kako objasniti prisustvo ogromnog broja ljudi, po vašarima, diskotekama, splavovima, dvorištima, teretanama, tržnim centrima, skupovima svih “sorti”…. i bezmalo nikakvu, a očekivano oštriju reakciju “zvaničnika”? Sa druge strane, demonstriran je nizak nivo tolerancije kada su učenici i njihovo bavljenje sportom u pitanju. Tu nedoslednost, selektivnost i dvoličnost u postupcima narod doživljava kao licemerno ponašanje. Tvrdim da će tako izabran način rada izazvati sumnju, nepoverenje i naravno želju učenika da namerno izbegavaju preporučene mere. Naprosto, nije uputno deci, nastavnicima i profesorima uspostavljati ograničenja, a za neke slične situacije, praviti se lud.
Sve liči na otaljavanje posla. Ili ovi koji donose odluke, nemaju pojma, ili moraju da obave zadatak po nečijim sugestijama, da ne kažem naređenjima. Boli me saznanje da je ona “veži konja gde ti gazda kaže”, postala ideja vodilja, a uvek je bila samo izgovor za kukavičluk. I dalje mi nije jasno, ako su posledice pandemije “univerzalne”, kako su u nekim školama po SAD dozvoljeni tzv kontakt sportovi (košarka, fudbal…), a u nekima ne? Asocira na rezultat političke borbe, ne na prisustvo, ili odsustvo imuniteta po teritorijalnom principu. Sve u svemu, “navijam” za vraćanje sportova u škole, naravno uz mere predostrožnosti, ali ne karantinskog tipa, za normalan (uobičajen) rad na časovima fizičkog vaspitanja, za vraćanje u trenažni proces đaka sportista po klubovima.
Ne bih da preskočim “pojavu”, oko koje se vrte mnogi, bespotrebno izazvani nesporazumi. Idemo najprostije. Ko ne pere ruke redovno, kašlje i kija, kad, gde i pred kim mu padne na pamet, ne vodi računa o drugima kad je bolestan, “mangupira” se, kako negde reče ministar, zapravo je bezobrazan i tačka. Tvrdim da je više dece koja nisu takva, te je represija prema njima, klasično kažnjavanje nedužnih. Krijući se iza postupaka bezobraznih i nevaspitanih, kako bi se “disciplinovali” ostali, neodoljivo podseća na oholost.
