Piše: Dejan Atanacković, tekst za nedeljnik ''NIN''
Autor je srpski pisac, likovni umetnik, predavač na više univerzitetskih programa u Firenci i dobitnik NIN-ove nagrade
Odavno naviknuta na različite manifestacije besmisla, srpska javnost ipak je ostala zatečena iznenadnom predsednikovom porukom o njegovom dečačkom snu. Jedna od bizarnijih objava pojedinca naizgled odavno uronjenog u psihotični mrak učinila je da se mnogi zapitaju kome se i s kojim razlogom predsednik obraća dok javno deli svoju želju da pohađa školu ne bi li jednog idiličnog dana radio kao dečji košarkaški trener.
U savršenom neskladu ne samo sa stvarnošću koja ga okružuje, već i sa svime što predstoji, predsednik, sred teškog trenutka, zamišlja svoju skromnu budućnost. Osmehom sramežljivog maloletnika obaveštava nas da će jednog dana, kad dužnost dozvoli, napustiti svoj brižljivo izgrađeni kleptokratski presto i besposledično živeti kao sav normalan svet. Hteo bi da kaže, valjda i sebi samom, da je tako nešto moguće.
A nije. Nije, jer, nažalost, taj dečkić milog osmeha, sanjajući svoje snove, iza sebe je ostavio, zarad lične političke koristi, samo u poslednjih nekoliko nedelja preko dve stotine mrtvih i milione ozbiljno ugroženih građana države kojom vlada kao njen apsolutni vlasnik, sejući godinama iza sebe neizbrisive tragove monumentalnih kriminalnih dela.
Pitam se da li je Vučić sam odlučio da s nama podeli svoj dečački san, ili mu je to za naše pare savetovao isti fantomski tim koji ga je od krvožednog radikala preobukao u uredno očešljanog evropejca u teget odelu, opskrbio naočarima i banalnim citatima i savetovao da makar neko vreme ne spominje Ratka Mladića. Brucoš Vučić osmehuje se sa Instagrama sa otvorenim indeksom baš u času kada građani saopštavaju da im je i te kako prekipelo od njegovih snova, još više od sopstvene jave njegovim snovima uobličene, te da u narodu postoji izrazita spremnost za otpor i bunt, počev od studenata koji su onomad krenuli da mu ispraše tur i pred kojima se povukao kao poslušno jagnje. To što je protest „ukraden“ od strane opskurne države nimalo ne umanjuje činjenicu da je građanska snaga velika i da je može pokrenuti zajednički motiv: nepristajanje na teror režima.
Spremnije i brže no za dečačkim snovima, utronjani diktator posegnuo je za brutalnom silom, tipično za režim kojem izmiče tlo pod nogama, uključujući tu i onaj orkestrirani okršaj (para)državnih i kriminalnih formacija. Ostaje otvoreno i pitanje da li se pred Skupštinom Srbije odigrao sukob unutar režima, imajući u vidu neočekivano optuživanje „ruskog faktora“ u času kada teledirigovane navijačke falange skandiraju o izdaji Kosova. I zato daj brže-bolje neki dečački san. Makar obnevideo od sopstvenih vizija, diktator hitro pozira za sliku večitog dečaka, što je samo po sebi poprilično sumanuto i u sukobu s predstavom koju je dosad o sebi gradio. Jer ako u Vučiću ima išta dečačko, reč je samo o njegovoj infantilno histeričnoj agresivnosti kojoj su milioni građana Srbije već godinama svedoci. Ukratko, u autentičnost njegovih dečačkih snova teško da će poverovati čak i oni što su plaćeni da veruju, a besmisao i jalovost slike Vučića brucoša ukazuju da se kompas ludački zavrteo i da više ne pokazuje ni njemu samom razumljiv smer.
Građanskoj Srbiji predstoji ozbiljna artikulacija opštenarodnog nezadovoljstva. To se ne može postići pukom upotrebom besa, već jasnom političkom porukom koja, u krajnjoj liniji, ovih dana stiže iz raznih segmenata društva, počevši od lekara, profesionalaca posvećenih očuvanju zdravlja i razuma. A poruka je, zapravo, vrlo jednostavna: ko god se bavi svojim poslom ozbiljno i savesno, bilo da je reč o medicini, ekonomiji, umetnosti, pravu, arhitekturi, ekologiji, urbanizmu, u sukobu je s režimom samim tim što svoj rad zasniva na istini.
Od Kosova do kovida, u Srbiji je na svim nivoima zastupljen jedan te isti problem: laž. Mnogi su u toj laži učestvovali poslednjih decenija, a u laži se učestvuje ne samo tako što se laž izgovara, već i tako što se svesno zapušta i gura pod tepih.
I baš zato, red je prisetiti se starih nevaljalstava našeg nasmejanog brucoša, jer ona srećom ne zastarevaju i nimalo ne izlaze iz okvira najaktuelnijih problema srpskog društva. Ratnohuškačka prošlost radikalskog potrčka i danas je duboko u osnovi svega što nam se dešava. Sve se u tome odražava, sve proističe, pa i današnja spremnost budućeg dečjeg trenera da svoje građane svesno gura u bolest i stradanja.
Lično neću podržati nijednu političku opciju koja u svoje prvenstvene ciljeve ne bude uključila izvođenje Aleksandra Vučića pred lice pravde za njegovu nepobitnu ulogu u podstrekivanju najmračnijih zločina devedesetih. Naravno da je spisak Vučićevih kriminalnih radnji dovoljno opširan i kada je samo vreme njegovog predsednikovanja u pitanju. Ali zlo se čupa iz korena. Kad se ne iščupa iz korena, raste ponovo. S time bar imamo i previše iskustva.
