Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 7.8.2020.
Pišući o takozvanoj SANU, tavorištu izdržavanih i precenjivanih lica, uzrujanih i uvređenih zbog Aje Sofije, a ravnodušnih prema svemu naopakom što se događa u Srbiji, znao sam da nasrćem na slatku naviku uma – da elitu moramo držati kao malo vode na dlanu – ali sam se iznenadio koliko ljudi, meni i dalje naravno dragih, drži da je zajednica ništa ako nema akademiju, grupu ljudi koji imaju napismeno da su najpametniji i najtalentovaniji u celom plemenu: pleme im daje silesiju privilegija, ne primećujući i ne hajući za to što od mudraca i stvaralaca decenijama nema nikakve koristi.
Jednom uspostavljena Akademija sama se docnije obnavlja, sama predlaže i bira nove pametnjakoviće i genijalne umetnike, nepogrešivo primajući iz godine u godinu sebi slične, častoljubive pojedince kojima ne smeta da parazitiraju na siromašnima, na prosečnima i na onima koji ne zadovoljavaju društvenu normu uspešnosti. Akademija mi se ponekad učini kao neki bespolni, duhovni Lebensborn, kamp posvećen stvaranju i očuvanju vrste koja je iznad drugih vrsta, a ja bih je, da sam barem nekoliko dana ja despot, jednim jedinim ukazom izručio samofinansiranju: SANU plaća redovno kiriju za zgradu u kojoj njeni članovi obitavaju, nijedan akademik, nijedno odeljenje ne prima od države nikakvu apanažu, nego akademici sami pokrivaju troškove svog daljeg usavršavanja, ta svi su bili uspešni u svojim profesijama, većina je zrela za penziju, ili je u penziji, i gle, država i društvo ozdravljali bi od idolopoklonstva, na SANU bi se počelo gledati kao na lovačko društvo, ili udruženje filatelista: imate zajedničke sklonosti, umetničke i naučničke, imate i grupne interese, ciljeve, a koji nisu štetni po okolinu (što nije uvek bio slučaj), izvolite se družiti, istraživati i stvarati pod jednim krovom, platite kiriju, „Infostan“, i struju koju trošite, i neka vam je sa srećom!
&
Iznenadili su me poznanici i prijatelji.
Da nisam napisao „Ponovljeni predlog“ ne bih znao da su toliko emotivno vezani za SANU, samim tim i za ideju da viša bića budu i staleški i finansijski odvojena od sunarodnika koji, budući neuspešni i neprimetni, treba da su srećni što izdržavaju božanski nadarene umetnike i genijalne naučnike, pri čemu stanovništvo nema od potonjih nikakove polze.
Po mojoj evidenciji, Dejvid Bouvi je dvaput odbio da ga kraljica učini serom, nisam zbog toga radio sve što sam radio, tako se jednom zahvalio, drugi put je kazao da ne vidi šta bi s tim, a ne znam da je neko od naših umetnika rekao: „Srećan sam što umem da komponujem, imam klavir i notnu hartiju, ne vidim šta bih radio u Akademiji!“
Šta će književniku SANU? Ima svoj alat, može da piše gde god postoji ikakav stočić, ili klupa u parku, ne treba mu ni Udruženje književnika, a kamoli Akademija! Pisanje iziskuje tišinu i osamu, književniku ne priliči bratija, i ne pripada mu nikakva nagrada za ono što je ranije napisao, barem mu ne pripada od države, a još manje bi smeo neki akademik-pesnik, davno ugašeni vulkan, da svakog meseca iz državne kase prima pozamašan predujam za dela koja neće nikad ni stvoriti.
&
Ali da se vratim, napokon, onome što su mi rekli dragi ljudi koji mi žele dobro. 1. „Izgleda da su te opasno naljutili…“ 2. „Vidim da si ponovo počeo da pišeš, i to baš ogorčeno…“ Nisu me, istinabog, ukorili zbog moga takoreći jakobinstva, ali su mi stavili do znanja, ili su se odali, da na stvari ni izbliza ne gledaju kao ja; nisu mi baš napisali „pa nemoj tako, to je ipak Akademija, pa ne bi je Francuzi imali, znaš ko je sve kod njih bio akademik, tako i kod nas…“
Ne bih ni mrtav otišao na internet da vidim ko je sve od pisaca ili naučnika bio u francuskoj ili ma čijoj akademiji, tu zacelo mora biti velikih imena, gorostasa duha, ali oni su to postali svojim prethodnim radom i darom, samo što nisu imali snage ni istinske ponositosti dovoljno da se odupru državinom ulagivanju, jer o tome se radi, o ulagivanju države svima koje ona smatra višim bićima, i od kojih u nekoj svojoj mutnoj računici, očekuje da će joj se nekako isplatiti. I, zaista, SANU je umela da se istakne, memorandumom na primer: zar metež, uveliko već i otpočet potkraj XX veka, nije putem Akademije bio postavljen na naučnu osnovu?
Ne bi to nikad izgovorili, ali slute naši gospodari da su se nekom srećnom po njih zabunom našli na čelu države, i zato održavaju srdačne odnose sa svima koje oni sami u svojoj priprostosti smatraju elitom: novac koji potiče od stanovništva, i pripada stanovništvu, dele kome je njima drago – Svetoj materi, Svetoj akademiji, Svetoj dijaspori… Prvi oni čestitaju šampionima, daju im stanove, novac, automobile, plaćaju za rekorde, koji su besmisleni vrhunac preterivanja, i na treningu, i na samom takmičenju; usudiš li se da kažeš kako ti kao građanin nisi rad da ni jednim svojim dinarom potpomažeš tu feudalnu pomamu za turnirima i za prvim mestima, dobićeš smesta po nosu, barem stotinu puta morao sam da odslušam kako je taj i taj za ugled i slavu Srbije učinio više nego cela radnička klasa, seljaštvo i poštena inteligencija, a niko da mi objasni šta je to slava, i da li ikoga iole razboritog ičija slava imalo zanima!
