Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 10.8.2020.
Mala su groblja u Srbiji da u sebe prime sve one koji su za sva vremena zamakli u onostrano. Zbog toga se šire na račun njiva i livada, stižu do gradskih četvrti, a grobnice su davno skuplje od garsonjera. Smrt je luksuz, toliko je skupo sve oko nje da je bolje ne imati posla sa njom.
Nisam rado započeo, ali ne bih želeo da izbegnem ovu sumračnu temu, koja je toliko prisutna u ostacima rasparanih života. Usred vanrednog stanja, sveže iskopani grobovi na inoviranim grobljima bili su i pretnja i obećanje, kako za koga. Vlasnik smrti je obezbedio mesta za sve koji svojom voljom napuste kuće, i uloga vrana gavrana, ptice koja nosi najgore vesti, stajala je savršeno uz njega.
Nekim čudom koje se otelo od zlokobnog fatuma, statistika se poigrala sa epidemijom i njenim vlasnikom, nezavisno od kriminalnih štimovanja krivulja i ravni, broja umrlih i bolesne tiranije nad svima.
Ispada da je smrtnost u Srbiji na mesečnom nivou prilično manja ove nego lanjske godine, kad pandemiju niko nije naslućivao. O čemu se tu radi, saznaćemo kad sve bude iza nas. Ako uz svemoć donosioca čarobne vakcine ikada prođe.
Hajde malo da citiram G.G. Markesa, iz jednog intervjua o fantastičnom realizmu: Bojim se da bi smrt mogla da bude večna!
Možda više nema razloga za takvu bojazan: ona, smrt, je već postigla to što je Markes naslućivao.
Nije li ovo preterani, čak prevremeni pesimizam? Moguće, ako se smrt posmatra samo kao fenomen fizičkog nestajanja. Možda je autor ovog teksta donekle i dalje pod uticajem fascinantne i jezive filozofske studije Vladimira Jankeleviča, pod naslovom Smrt. Hladno preporučujem, za strah i njegovo rasterivanje, ohrabrenje i avgustovsku zaparu.
Ovaj uvod je bio neizbežan, kako bih zašao u palanačko beogradsko groblje, i dva njegova kastinska segmenta: ogroman prostor grobnih mesta, ispunjen mrtvim proletarijatom, običnim ljudima kojima je rodbina kupila nestalno večno boravište, ili rozarijum. Ili parče zida za urnu. Možda pogodnost rasipanja pepela u vrtu sećanja ili zaborava. Mesto za klupu, ogradu, nežive fotografije u elipsastim okvirima, stalak za sveće.
Svake godine otplaćuje se na rate taj duboki boravak državi, inače će odozgo biti zakopan novi stanar čiji su potomci zakupili zakupljeno.
Na drugoj, to jest na prvoj strani leži mrtva elita, odvojena u nešto otužno nazvano Alejom zaslužnih građana.
Da vidimo malo šta to znači. Nije groblje, nego aleja. Mrtvi koji počivaju tamo u celosti ili pepelu, zaslužni su zbog nečega. Učinili su podvige, bili su daleko bolji od svih drugih u svemu što su radili, posebnim delima zaradili su večnu pamjat potomstva i roda. Nema pouzdanih merila za baždarenje zasluga, niti se zna ko posmrtno odlikuje plemenitog pokojnika. Ali, u palanačkom Beogradu, mesto u aleji postalo je pitanje prestiža. Počivšima je ionako svejedno, ne mogu da uživaju u zaslugama koje su ih dovele u aleju, pa tako to postaje pir nad biografijama i nemoć mrtvih da se brane od neukusnih ambicija uzvišene rodbine. Olakšanje u tuzi pred zamašnim troškovima koje plaća zahvalna država.
Izvan sumnje je postojanje izuzetnih ljudi koji su dobrotvori svome narodu, lica po kojima je Srbija postala poznata u svetu. Njihova su dela njihovi spomenici. Najvećima u istoriji valja podići obeležja koja će biti usklađena sa njihovom veličinom i skromnošću. Ali takvih ima svega nekoliko, i svi znamo koji su oni. I svi već imaju svoje spomenike.
Aleja zaslužnih, prepuna važnih i po nečemu znamenitih ljudi, ali i opskurnih uljeza, svakako izaziva crnohumorne konotacije. Možda je neophodan konkurs za mesto među slavnima, sa uslovima koje valja ispuniti za života. Zamislite: Šaban uz Andrića, Đinđić pored Badže. Svi na jednom mestu za besmrtnike.
Smrt je konačni lični epilog, emocije posle nje dele porodica i prijatelji. U sadašnjem vremenu smrti, na elitno groblje najlakše ulaze prijatelji i obožavaoci gospodara za sva mesta. To sve više postaje poprište taštine, estradne buke na ukopima i ostvarenje tragične malograđanske ambicije, tabloidni kič smrti.
Na drugoj strani su široka groblja nezaslužnih građana, onih ljudi koji po oceni vlasnika svih grobnih mesta, ništa važno u svojim životima nisu uradili, odvojeni u svom nepostojanju od besmrtnog krema.
Ali, i njihov posmrtni značaj ne može biti zatrt, niti su sasvim zaboravljeni. Iz svoje večne nirvane, mnogi od njih još daju svoje avetne glasove za onoga koji ih mrzi, žive i mrtve.
