Piše: Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Prilično je nepouzdana paralela između Lukašenka i Vučića. Rekao bih da tu nema mnogo sličnosti, osim što je Belorus postkomunistički diktator sa iskustvom i nešto stila, a ovaj ovde plačljivi nacionalšovinistički firer, beznadno zalutao u svemoći. Kralj Ibi prepadnut od svoje slike koji se poziva na nepostojeći narod. Crna balkanska guja i sam svoj Boldrik koji sa svim tim kreaturama koje ga čine i biju se u njemu, sebe shvata sasvim ozbiljno.
Lukašenko je sklon konačnom sunovratu, koji može da bude samo ružan. Takvi se ne prizemljuju lako. On je dobar ili loš primer, kako vam drago, da ništa ne može da bude večno. Vučić je pred gubitkom jednog od svojih uzora i suočen sa neoborivim dokazom da se operetski cezarizmi raznih oblika raspadaju kao lešine na gadan način, bez spasenja i izuzetka, nepovratno i zauvek, nezavisno od svoje dugovečnosti. Hoće li na kraju putovanja krenuti tragom Čaušeskua ili Gadafija, ili uhvatiti poslednji let za ponižavajući azil, svejedno je.
I na ovom mestu bi mogao da bude kraj uporednih razmatranja dva sistema. Jedan vođen čvrstom rukom poslednjeg staljiniste, a ovdašnji razularenom mahnitošću nedovršenog, neostvarenog huligana željnog ljubavi i slave.
Možda je najzanimljivija vest koja stiže iz Minska ova: štrajk zaposlenih u tamošnjem javnom servisu! Ekrani još nisu sasvim crni, ali uskoro će biti. Ljudi koji su godinama slavili vođu i učitelja, i njegove neopisive podvige, lagali bez prekida čuvajući tiraniju kao svoj i poslednji oblik života uopšte, konačno su raščistili sa svojim odnosom prema javnoj istini. A bez nje informacija ne postoji. Umesto toga živi tiranska laž kao zloćudni tumor i jedina budućnost u razarajućoj metastazi. Nikada nisu služili državi i narodu, kako su tepali sami sebi, nego jedino onome koji će se u konačnom obliku pokazati kao vladar od slame, prazno strašilo nedostojno bilo čijeg straha. I takvoj su ljušturi otkazali poverenje, čudeći se konačno svom uzaludnom kukavičluku pred ništavilom.
Javni servis u Beogradu, svetski rekorder u trošenju skupe troslojne hartije za brisanje vodećih guzica, i dalje se drži svoje pozicije usputne kloake za Vladaoca. To je sredstvo brutalnog agitpropa, kojim se u visine uzdiže ono što je najnedostojnije. Nekadašnju televiziju su od građana oteli i zauzeli seizi i posluga Vladaoca, pokušavajući da od njega naprave giganta i sačuvaju ga kao faraona od gipsa za svoje najgore uspomene.
To je javno balsamovanje totema, kako bi se zaustavilo vreme koje je oduzeto svima i poklonjeno njegovoj ljubavi prema sebi. To je njegov dom, lična svojina u koju ulazi kad mu se prohte i drži otrovne tirade, sabrane od otpadaka iz glave opasnog odmetnika od zakona. Kad on odstupi i potroši svoj deo papira, dozvoljen je pristup epigonima koji mu se servilno i beskonačno ulaguju, stvarajući za njega iz svog udvaračkog transa posebno bljutavu, nežnu muževnu liriku.
Građani koji pokušavaju da misle o tome šta ih je snašlo, nemaju dobru, niti bilo kakvu informaciju za sebe. Uvek je sve isto, svi koji sumnjaju u zavodljive lagarije o zlatnom dobu su izdajnici, iako se nema u šta verovati. Laž je sve što čujemo, neistina je jedina vest u koju se pouzdaju njegovi vernici, a živimo u smradnom paviljonu, bez vrata i prozora. Ne znamo šta se dešava sa nama, i nije nas briga.
Uzdizanje Gospodara je neukusna, odvratna apologija nečega što ne postoji. Javni servis pokazuje kulise od stiropora kao nesumnjivu istinu, izmaštani svet u oštećenom umu kao jedini život koji imamo. Ali RTS nam sve to nudi, kao orvelijansku stvarnost, koju nije moguće menjati. Još samo malo pa će Milanović, koji je sudnjom mukom izbegao linč 5. oktobra 2000. godine, za etički unakaženog Bujoševića postati uzor časti.
Šta primorava zaposlene u RTS-u da služe sablasti, iako znaju da se tako zauvek troši i najbolji deo njihovog života? Da li je to samo strah od odmazde, ili smrtonosna iluzija da su na pravoj strani? Ko bi ga znao! Neki sistemi napravljeni od smeća opstaju nezavisno od logike. Inercija pokreće umiruća čudovišta da načine bar još nekoliko koraka. Kad ekrani RTS-a postanu crni, Pink će istog časa biti još crnji.
Mračni ekrani na RTS-u su budućnost objektivnog informisanja u Srbiji. Ugasite ih već jednom, znate da je to neizbežno. Ionako ste predugo u poniznoj službi nečastivog. Samo ako nema odakle da se javi, on je gotov. To znate svi koji čuvate njegov i svoj strah. Prestanite da šaljete tu odvratnu sliku u naše domove i izađite među ljude.
