Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 21.8.2020.
Pozicija ministra policije u policijskoj državi Srbiji nije jasna ni njemu samom. Da li je još u visokoj milosti, ili tavori lišen blagotvorne zaštite u tehničkom mandatu? Ko zna šta će biti sa njegovom munjevitom karijerom kad se formira nova vlada, ako se ikada i formira.
Dok se to ne dogodi, dr Nebojša pravi svoje bilanse prebijanja građana Srbije kao vid odanosti svom tvorcu. Da li im je dovoljno batina ili će zatrebati još? Kako su podneli njegovu brutalnost u okupiranoj Srbiji? Ima li kriminalna okupaciona garda dovoljno bojevih glava za nove podvige ili će za sledeću priliku zatrebati i Vulin?
Nebojši je, kako se čuje od njega, savest čista. Nije tu bilo ničega što bi moglo da se uprlja, praznina je spasonosna. Ništa ga nije uznemirilo niti potreslo. Nebojša je službenik bez mimike, nosi sa sobom prazno, nečitljivo lice. Lišen je saosećanja sa onima koje je iz svog policijskog autizma i razuma izlagao mučenju. Ali pun sažaljenja prema sebi, veruje da njegov gadan posao zaslužuje poštovanje, pre svega žrtava državnog terora. A niko drugi nije mogao da naredi batinašima da krenu, osim njega. Po nalogu onoga koji daje sve naloge.
To je linija komandovanja. Bolesna kombinacija strašljivca na vrhu i guzice u nesigurnoj fotelji, slika države očarane sopstvenim haosom. Ministar će izvršiti svako naređenje koje mu daje utisak o snazi rasutoj u nepodnošljivim frustracijama. Svoj gubitak orijentacije o svemu što ga okružuje, i opasne eksperimente sa upotrebom bande kao državne sile, on smatra odlučnošću.
Sve što je stekao tuđom milošću, igrom loše slučajnosti ili krivotvorenjem, ulagivanjem, servilnim služenjem, lošom selekcijom, lažnim obrazovanjem, tanušnim znanjem, naknadno uvežbanom arogancijom – smatra ličnom zaslugom. Kapitalom u koji se ne sme dirati, jer on svoju službenu i ličnu čast čuva ne razumevajući zašto je za njega sve to nedostižno.
Zbog toga često savija papir tražeći zaštitu od suda svuda tamo gde ne mogu da ga zaštite trupe. Kad ne bije traži da ga paze od onih koje bije. Da i mene ne bi tužio, prethodna rečenica je samo stilska figura batinanja, a doktor će već znati koja je.
Vrlo je zanimljiva njegova tužba protiv NIN-a, zbog stilske figure – kombinacije paralele i parabole da je on, dakle Nebojša Stefanović, prvi fantom u Savamali. Pa je to tužibabanje u konačnom bilansu izgubio.
Najbizarniju tužbu ova policijska tužibaba podnela je protiv Vesne Pešić i Peščanika, tvrdeći da je u tekstu o Savamali autorka tvrdila da je dotični glup. Ministar je tražio sudski dokaz da nije. Ocena moguće tupavosti jednog činovnika koji ima pod sobom bezumnu silu legitimna je, bez primesa sumnje. Vesna je govorila o latentnoj gluposti ministra, ali u kritičnoj rečenici nije bilo tvrdnje nego pitanja pretvorenog u čuđenje: da li taj čovek mora uvek da ispadne najgluplji?
Ne mora naravno uvek, ali može mu se. Mislim da je tu tužbu dobio, a čitaoci Peščanika su skupili pare za plaćanje kazne. Sud je izgleda utvrdio da se pitanje Vesne Pešić može tumačiti kao tvrdnja. I presudio da nema govora o gluposti jednog ministra, naročito u upitnom superlativu: najgluplji? Dakle, ministar je nevin, ali nije utvrđeno da je pametan, a možda nije ni glup. Na granici proseka, mediokritet dakle, što je sasvim dovoljno za funkciju. Kao mesto za baždarenje policijske inteligencije, sud je obavio državni posao spasavanja doktora pozornika Stefanovića od hroničnih misaonih deficita.
Najnoviji parnični proces ministar sile će voditi protiv Danasa. Ukratko, traži milion dinara za povredu časti i ugleda, pošto je taj dnevnik navodno preneo nečije reči da je na protestima isti, to jest ministar, namerno ubacivao provokatore da bi kasnije batinao građane. A on je doktor nauka, mislilac, političar, ministar, ljubitelj, otac i član partije. I ne radi takve stvari, niti je u stanju da ih smisli. Uzdrmano je poverenje javnosti u njegov čisti lik i delo, narušen integritet, a doveden je u pitanje njegov habitus, koji ga čini takvim kakav jeste. Čitava karijera jednog autsajdera iz elite umrljana je iz razloga koji njemu nisu poznati, pa traži pare kako bi ublažio bol koji ga razdire, odredivši cenu svojih najvažnijih gradivnih svojstava.
Ali, to bi moglo da se završi i ovako: da list Danas izgubi parnicu i sa milion dinara prikupljenih na razne načine, pa i od plemenitih čitalaca plati čast i ugled ministra Nebojše. Tako bi ih on prodao i izgubio, a Danas bi postao njihov vlasnik.
Ministar bez časti i ugleda može da radi to što radi, ali više ne bi imao razloga da tuži bilo koga, jer mu je zasvagda plaćeno to što je tvrdio da ima.
Dakle, ima li uopšte čast cenu i može li biti plaćena?
Tačno milion dinara košta ta stvar u ministra policije.
