Piše: Goran Marković, tekst za Peščanik.net, 20.8.2020.
Dragi Emire,
Kako vidim, bio si u žiriju za izbor spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Ako si glasao za, tvoja je dužnost, posle svega što se čuje u javnosti, da kažeš šta je na tom projektu dobro, lepo, značajno. Ako se nisi tako izjasnio, onda je važno da ne ćutiš i objasniš mehanizam po kome je još jednom i verovatno zauvek unakažen grad u kome sam rođen i u kome živim. Kada si već, s pravom velikog umetnika, preuzeo odgovornost da sudiš šta je lepo a šta nije, važno je da objasniš zašto je jedan značajni vajar, član tvog žirija, u znak protesta otišao iz vaše družine i kako je presudu o nakaznoj skalameriji koja će zauvek ružiti Beograd doneo Nikola Selaković, čija je jedina kvalifikacija to što je Vučićev rob.
Pozivam te na ovo pre svega kao tvoj stariji kolega i čovek koji se, kao i ti, školovao u Pragu, gradu velikih estetskih vrednosti. I sam znaš koliko je važno živeti u mestu koje odiše lepom arhitekturom, skladnim spomenicima i prostorima koji su sačinjeni da gode oku civilizovanih ljudi. Nije mi jasno kako se nisi zgrozio nad tom gomilom besmisleno izlivenog gvožđa u visini od 23 metra (?!) i zašto i sam nisi pobegao iz žirija koji će tu hrpu neukusa dovući do bivše železničke stanice. Pretpostavljam da si već bio upoznat sa gomilom sličnih spomenika, uglavnom ruskih autora, koji nepovratno ruže Skoplje, jedan lepi grad koji je u vreme relativno kratke diktature postao prestonica kiča.
I sam znaš da je svaka diktatura sklona takvoj vrsti pritiska na malog čoveka. Od vremena nacizma, kada su u Kući nemačke umetnosti izlagani mišićavi muškarci sa pogledima uprtim u svetlu budućnost, na primer, Pobednik Arno Brekera iz 1939, pa do bisera socrealizma kakav je, na primer, Staljinov spomenik, visok 24 metra, koji se nalazio u Staljingradu (Volgograd) i u to vreme bio naveći spomenik na svetu. On je demontiran 1962. i umesto njega je postavljen spomenik Lenjinu visok 27 metara.
Na filmskom festivalu u Orenburgu video sam takođe veliki, pretenciozni spomenik izvesnom Čkalovu. Na pitanje ko je to, direktor Zavičajnog muzeja mi je rekao da se radi o Valeriju Čkalovu, probnom pilotu sovjetske avijacije koji je poginuo na zadatku. Iz Orenburga je bio i prvi kosmonaut Jurij Gagarin, ali njegov spomenik nismo primetili. Onda nam je direktor muzeja rekao da Čkalov zapravo nije imao nikakve veze sa Orenburgom, već da je Staljin bio ljubomoran na njegovu ogromnu popularnost pa je naredio da se spomenik Čkalovu iz Moskve premesti u udaljeni grad na ivici Sibira…
Postoji još na stotine sličnih primera megalomanske potrebe da se podizanjem spomenika zabeleži prisustvo diktatorskih pojava u vremenu koje neumitno briše njihovu beznačajnost. Ali ovaj poslednji, na budućem Savskom trgu, ima još jednu osobinu – ta skulptura je smešna. Stefan Nemanja nije zaslužio da ga milicioner Goran Vesić (uz, izgleda, tvoju pomoć) izloži podsmehu i preziru. Pozornik Vesić je na sebe uzeo ulogu da, ne samo realizuje, nego i objasni (umesto tebe ili, bar, Selakovića) smisao te bezvredne gomiletine železa koja će štrčati ispred jedne vredne i stilski zanimljive građevine kakva je bivša Glavna železnička stanica Beograda, naseobine koja je posle nekoliko milenijuma postojanja počela da nestaje u poplavi kiča.
Emire, prijatelju, bar se ogradi od ove katastrofe. Ja sam siguran da ti se ne sviđa ono što ste izabrali ali, ako ništa drugo, bar to reci, jasno i glasno. Inače, gde će ti duša… Dovoljno je da siđeš malo u naš grad i pogledaš preostale građevine podignute između Prvog i Drugog svetskog rata. Siguran sam da će te one uveriti kako je moguće grad uređivati ljubavlju i osećajem za stilsku lepotu. I da nije potrebno urbanističkim promašajima, arhitektonskim neukusom i spomeničkim šundom služiti prostaka na vlasti, koji će ionako uskoro otići. Ne u istoriju, već u zaborav.
